Манито језеро

Ово мало језеро налази се 3,5  km јужно од Капе Морачке (2.216 m). Околина језера позната  је под називом Јаблановац. Нешто даље у правцу севера је Брник, а у правцу запада су Требијеш и Мала Пиперска Лукавица. Североисточно од језера је стеновити одсек Браника и истоимени катун, те се језеро назива и Брничко. Лежи на 1.773 m апсолутне висине, а географске координате су му 19°15' ИГД и 42°48' СГШ.

Слика Манитог језера

Топографска карта Манитог језера

          Тешко је приступачно, јер у широј околини нема никаквих путева. На језеро се може доћи из више праваца. Из Никшића пут води до Кутског брда, а затим се стазом мора ићи преко Дугог дола, Лука и Бара Бојовића и Мале Пиперске Лукавица. Одавде до језера води необележена планинарска стаза. Са превоја Крнтова, на путу Никшић - Шавник, до језера се може доћи стазом преко Ћеранића горе, а из долине Мораче стазом уз Мртвицу преко  Лијешња и Вељег Дубоког. Растојања на поменутим правцима могу се савладати за 3 до 4 сата хода, рачунајући од места докле се може доћи путничким аутомобилом.

          Басен Манитог језера представља један од најнижих преиздубљених делова цирка Јаблановац. Овај цирк се налази између врхова Бодигуза (1.967 m) на SE и Стошца (2.140 m) на SE. Дугачак је 1,5 km, а широк 0,5 km. Нема јединствено дно, већ се састоји од већег броја удубљења и пречага између њих. Највиши део цирка је на крајњем SE, а најнижи на NW. У том правцу цирк је издужен и поступно се сужава. Најповољнији услови за образовање ледника били су у највишем делу цирка. Под притиском снега лед се кретао из вишег према нижем делу цирка, односно, из виших ка нижим преиздубљењим деловима, савлађујући ниске пречаге. На крајњем NW цирк Јаблановац завршава се ниском пречагом иза које је стрм одсек према басену Капетановог језера. У овом правцу се кретала и преко пречаге рушила највећа количина леда. Међутим, за време интензивнијих фаза глацијације део ледничке масе преливао се на више места преко SW обода цирка. Једна од њих је поред западног дела Манитог језера. Релативна висина најнижег дела обода цирка на овом делу је 15 m, а највиша 22 m. Спољна страна цирка представљена је 150 m високим одсеком према Требијешу. Овакав положај цирка Јаблановца у односу на басен Капетановог језера и Требијеша, сличан је цирковима ободног дела Трновачког језера, који су према нижем терену висећи. Према NW басен Манитог језера заграђен је пречагом високом 20 m. Ледена маса која се кретала преко ње спуштала се у нешто ниже удубљење, које по многим особинама подсећа на басен језера. На контакту стране и дна овог преиздубљеног дела цирка постоји сталан извор. Од његове воде настаје слаб ток који тече дном цирка и губи се у издухама на страни супротној од извора. У пролеће, када је издашност већа од капацитета издуха, на дну удубљења формира се локва. Ова појава указује да је у прошлости у цирку Јаблановца било више језера, која су нестала, јер су им басени изграђени од кречњака са бројним пукотинама и понорима. Изузетак представља Манито језеро. Његово одржавање условљено је нешто другачијим петрографским саставом најближе околине. Источно од језера, поред кречњака, има лапораца, пешчара и глиновито–песковитих стена. Западно од језера су кречњаци, али и пешчари и конгломерати.

           Смештено у преиздубљеном делу цирка, Манито језеро је мало. Дугачко је 220 m, а широко 140 m. Просечна ширина му је 118 m. Обалска линија је дугачка 610 m и слабо је разуђена. Северни приобални појас представљен је стеновитим одсеком и обурваним блоковима, а остали је замочварен и под бујном вегетацијом. Језерски басен има облик карличасте вртаче симетричних страна. На то најбоље указује правилан распоред изобата. Максимална дубина језера је 13,4 m, а просечна 6,3 m. Површина језера за време лета је 26.000 m², а запремина 164.178 m³. Амплитуде водостаја током године су мале, те се димензије језера незнатно мењају.

Таб. 42. - Површина и запремина воде испод и између изобата

                Језеро добија воду од падавина и два стална извора. Оба извора налазе се поред јужне обале, а дају 1-5 l/sec воде. Температура изворске воде током лета нижа је од језерске за 6-8°С. Језеро губи воду испаравањем и понирањем. Понор се налази крај NW обале. Изнад њега се диже 20 m висок одсек компактног кречњака. За време наших проучавања (12. јула 1970) сваке секунде у понору се губило 5 литара воде. За време другог боравка на терену (22. августа 1973), ниво језера био је нижи и у понору се губило 2 литра воде у секунди. Понор се развио на међуслојној пукотини и има облик елипсе дугачке 1,5 m, широке0,1 до 0,4 m. Засут је обурваним блоковима те је губљење воде успорено. Шум воде у понору допире из велике дубине, што значи да се канал спушта вертикално наниже, што је условљено положајем кречњачких слојева. Понор је главни регулатор водостаја Манитог језера. Бојење воде која се губи у понору није вршено. Претпостављамо да се она појављује у 90 m нижем Капетановом језеру у виду сублакустријских извора, или на неком од извора у најузводнијем делу долине реке Мртвице.

Боја језерске воде је зелена, са светлијим тоновима у северном делу где нема вегетације и тамнијим у централном и приобалном делу, који је под вегетацијом. Вегетација која избија до површине воде јавља се до дубине од 5,2 m. У том делу провидност воде износи 3,7 m. У централном делу језера, у границама изобате од 9 m, провидност воде је 7,8 m.

             Због знатне висине температура језерске воде је ниска током целе године. У току лета достиже 14-15°С, али ка дну нагло опада. При сунчаном времену 22. августа 1973. године и температури ваздуха од 20,3°С, температура површинског слоја воде у плитком приобалном делу била је 18,5°С, а у централном делу 14,3°С. На дубинама преко 5 m температура воде је била 6,2°С.

             Реакција воде је алкална, јер је pH = 8,1. По томе је слична води Великог Шишког језера на Бјеласици. Садржај сувог остатка је 82 mg/l, а одсуство нитрата, нитрита, амонијака, угљендиоксида, магнезијума и мангана указује на велику чистоћу воде. Око језера нема сточарских колиба, те му не прети никаква опасност од загађивања.