Шишко Велико језеро

Велико Шишко језеро се налази у централном делу Бјеласице, у крају познатом под називом Шишка, или Шишка планина. До језера се може доћи из више праваца. Најлакши прилаз је из правца Иванграда, макадамским путем који пролази долином Бистрице до села Лубнице. Из Лубнице до језера води пешачка стаза уз поток Суводол до села Курикуће, а затим, измећу Брегова и Велике Островице до катуна под Шишком планином. Од Иванграда до језера растојање је 20 km. Аутомобилом и пешице може се прећи за 3 сата. Из Долине Равне ријеке, са севера, прилаз је могућ долином Бистрице, поред Новаковог дола и врха Стрменице (2.122 m). Из истог правца на језеро се може доћи преко села Мајсторовине и катуна Бардов до. Са Биоградског језера на Шишко може се доћи стазом поред врха Бендовца и катуна Риве, а из долине Мушовића ријеке и са Пешића језера, стазом поред катуна Врањака и Релина.

Слика Великог Шишког језера

Топографска карта Великог Шишког језера

Географске координате Шишког језера су 19°40'25'' ИГД и 42°53'35'' СГШ, а надморска висина 1.660 m. Језеро је дугачко 350 m. Максимална ширина му је 140 m, а просечна 95 m. Обала је слабо разуђена. На највећем делу има облик благо извијеног лука. Изузетак чини крајњи западни део језера, који се увлачи у копно у виду залива дугачког 40 m. Залив је настао смањивањем површине језера услед засипања материјалом који доноси повремена притока из цирка званог Криви смет. Дужина обале, при ниском летњем водостају, износи 730 m.

Дно Великог Шишког језера је правилне конфигурације и симетрично на профилу N-S и E-W. Највећа дубина језера 23. јула 1971. године износила је 3,2 m, а измерена је у централном делу језера. За разлику од највеће, просечна дубина је 1,2 m.

Површина Шишког језера је 29.080 m². Површина непосредног слива је мала, јер је језеро са свих страна затворено вишим делом терена, који се диже непосредно уз обалску линију. Међутим, ако се узме у обзир повремена притока, која се улива у SW део језера, онда се површина слива знатно повећава. Површина дна језера је 29.388 m², а просечан угао нагиба страна басена 5°20'. Мала разлика између површине дна и површине акваторје, мала просечна дубина и мали нагиби страна басена указују на правилан карличаст облик језерског басена и његову малу запремину (34.476 m³). За време високих пролећних водостаја морфометријски показатељи имају другачије вредности. При максималном нивоу језерске воде, који је одређен висином дна повремене отоке, Шишко језеро је дугачко 400 m и дубоко 5 m. Површина му је тада око 38.000 m², а запремина већа од 72.000 m³.

Таб. 20. - Површина и запремина воде испод и између изобата

Басен Великог Шишког језера је глацијалног порекла. За његов постанак од значаја су два ледника. Један је полазио из цирка Кривог смета, који се развио под гребеном Јовове главе. Дно цирка налази се на 1.900 m надморске висине и веома је пространо. Ниски моренски бедеми, заостали после отапања ледника, запажају се и данас. Цирк је отворен ка Великом Шишком језеру, од којег је удаљен 1 km. Други ледник формирао се у цирку Малог Шишког језера. „Оба ова глечера, из Кривог смета и „из цирка Малог језера, спајала су се, падала преко одсека и издубила на NЕ басен Шишког језера“ (14, 14–15). Спуштајући се 210 до 350 m ниже, иако релативно кратки, због великог пада ледници су вршили интензивну ерозију. Извесна количина моренског материјала заостала је око басена Великог језера. Њиме су засуте северна и јужна страна приобалног појаса до висине од 20 m. Моренског материјала има и на источној страни језера и на неколико места у долини Суводолског потока. Најниже морене су код катуна Суводола.

Иза западног дела Великог Шишког језера налази се ниска преседлина, која представља део развођа између Бјелојевићке ријеке, која тече на запад и улива се у Тару и Суводолског потока, који тече на исток и улива се у Бистрицу, притоку Лима. Ниско развође условљено је регресивном ерозијом поменутих токова. Међутим, како је Суводолски поток у горњем току повремен и извориштем не допире до преседлине, можемо претпоставити да је развође на овом делу терена интензивније снижавано само пре плеистоцена и непосредно по отапању ледника. Тада је Суводолски поток био сталан и имао пространу изворишну челенку. Према њој су се спуштали ледници и претворили је у валов. Отвореност долине Суводолског потока на исток омогућила је кретање ледника у том правцу. Мала висина преседлине и моренски материјал којим је засута, указују на могућност да се део ледене масе кретао и на запад, градећи својеврсну бифуркацију. Моренски материјал, који се јавља у изворишном делу Бјелојевићке ријеке (код катуна Врагодола), на висини од 1.460 m, потиче из цирка званог Говеђа рупа (14, 17), али је вероватно да ту има и морена које је донео ледник из данашњег басена Великог Шишког језера.

У закључку о постанку басена Шишког језера можемо истаћи да је он глацијално ерозивно–акумулативног порекла. Настао је у изворишном делу Суводолског потока, у преиздубљеном делу валова, који је са источне стране заграђен моренама. Мала количина воде и слаб хидростатички притисак нису омогућили дубље усецање отоке, те се језеро одржало до данас.

Језеру притиче вода од падавина и повремене притоке. Она се формира у цирку Кривог смета после јачих киша и отапања снега. Количина воде коју ова притока доноси језеру је мала и утиче на повишење водостаја само у пролеће. Језеро губи воду испаравањем и повременом отоком. Пошто је плитко, вода се лети доста загреје и интензивно испарава. Испаравање повећавају чести ветрови и вегетација. Отока се јавља само при највишим нивоима језерске воде. Дно отоке више је од летњег нивоа језерске воде 160 cm. Њиме је одређен апсолутно максимални водостај језера. По причању људи са катуна око језера, преливање језерске воде преко ниске пречаге и формирање отоке последњи пут се догодило у пролеће 1970. године. Средња годишња амплитуда водостаја је 2 m. Максимални водостаји су у априлу, а минимални у септембру.

Температура површинског слоја језерске воде у току лета достиже 20°С. За време наших испитивања, при температури ваздуха од 11°С, температура воде централног дела језера износила је 14,2°С. Од површине на дну температура је незнатно опадала, што значи да је целокупна водена маса готово подједнако загрејана. У току зиме језеро је под ледом. Због мале запремине језерска вода се почетком зиме брзо расхлади и покрије ледом. Појединих година лед траје до почетка априла.

Језерска вода је светлозелене боје. При уласку у језеро или при појави јачег ветра, вода приобалног појаса се замути, јер се подиже муљ са дна. Максимална провидност језерске воде је 2,2 m.

Хемијском анализом воде утврђено је да је њена реакција алкална, јер је рН = 8,1. Остатак испарења износи 80 mg/l. Најмањи је током лета, када нема притицања воде са стране. Тада је језерска вода мирна, те се и најфиније честице таложе на дно. Утрошак калијумперманганата је 9,9 mg/l, а садржај  хлорида 4 mg/l. Укупна тврдоћа воде је свега 2,8 °dH, а карбонатна 2,2 °dH. То значи да је вода мека, односно, лака. На малу карбонатну тврдоћу, указује и мали садржај калцијума (19,6 mg/l).

У околини језера налазе се сточарски станови. У њима од пролећа до јесени борави неколико десетина људи и неколико стотина грла стоке. Језеро је тада главно појило за стоку. Како језеро као појило условљава даљи развој сточарства у овом делу Бјеласице, неопходно је спречити засипање басена еродираним материјалом који доноси повремена притока, или спирају падавине са непосредног слива. За све то нису потребна велика материјална средства, али би се спречавањем засипања басена продужио еволутивни век језеру. У противном, оно ће веома брзо постати плитководна локва, каквих на Бјеласици има више.