Валовито језеро

Валовито језеро спада у групу најмањих језера на Дурмитору. Налази се у „најузводнијем“ делу Пошћенске долине. Од Жабљака је удаљено 13 km и лако је приступачно. До језера се може доћи макадамским путем Жабљак-Трса. Надморска висина му је 1.695 m, а географске координате 19°04' ИГД и 43°36' СГШ.[1]

[1] Назив Валовито језеро потиче од речи „вал“, или „вао“ којом у неким деловима Црне Горе означавају терен са много обурваних блокова. Они су карактеристични за околину овог језера, на шта указује и назив Ломни делови, за овај део Дурмитора.

Слика Валовитог језера

 Топографска карта Валовитог језера

Басен Валовитог језера је ерозивног порекла. Представља преиздубљени део валова који се налази између Стожине на истоку, Увите греде на северу, Седла и Седлене греде на NW и Ранисаве на SW. Првобитна долина изграђена је у неогену флувијалном ерозијом и крашким процесом. За време плеистоцена претворена је у валов дугачак 6 km. Њиме се кретао ледник који се формирао у Добром долу и околним мањим цирковима. Удубљивање преглацијалне долине настављено је ледничком ерозијом. Она је условила постанак басена Валовитог и Модрог језера и Суве локве.

Широк простор S и SW дела Дурмитора изграђен је од горњокредних слојева које је 3. Бешић назвао „дурмиторски горњокретацејски флиш.“ На подручју Пошћенске долине од овог флиша изграђени су Ранисава, Стожина, Седлена греда, Увита греда и нешто даље Крецмани и Пруташ. Поред флиша има и кречњака. У хидролошком погледу дурмиторски флиш је веома значајна формација. Гради моћне и убране слојеве састављене од зелених, сивих и црвенкастих лапораца, глинених шкриљаца, чврстих лапоровитих и плавичастих кречњака, сивих песковитих и лискуновитих шкриљаца крупнозрних конгломерата кречњачких бреча и сочива белог кречњака. Има особине непропустивих стена, што је од значаја за површинско отицање воде и њено ујезеравање. Флишем су на више места одвојене партије кречњака, те је спречена подземна циркулација воде. Кретање подземне воде зависи од геотектонике терена и правца пружања слојева. „Вода која са површине слабо понире кроз вртаче, шкрипове и уздухе, када дође до лапоровите партије, креће се по њиховом паду косо наниже. Када поново наиђе на каверне и пукотине најчешће створене на преломима кречњачких слојева... она поново понире и тако има тенденцију степеничастог помицања напред у правцу нада слојева“ (40, 208). Ова особина значајна је за појаву извора и акумулацију воде сталних и периодских хидрографских објеката, тј. језера и локви.

Највиши део Пошћенске долине има изглед крашко-глацијалног терена. Валов има нагиб од NW  на SE, али он није континуелан . Дно валова није уравњено. На њему се запажају виши делови од отпорнијих стена и преиздубљени делови као резултат селективне ерозије. Континуелни  нагиб дна ремете и наслаге моравског материјала и бројни сипари, који се спуштају са стрмих страна. Обиље стеновитих блокова разбацаних по дну повећава немирну пластику терена. Највише стеновитих блокова има око Валовитог језера, па и на његовом дну. То су већи моренски блокови и громаде обурване са страна валова. На више места дно валова је преграђено на целој ширини. Неке пречаге су каснијом ерозијом снижене, или пробијене „кланцима“ и „шкриповима“. Преглацијални крашки рељеф уништен је ерозијом и акумулацијом моренског материјала.

Посматрана као целина, Пошћенска долина је пречагама од отпорнијих стена и моренског материјала преграђена и претворена у неколико „затворених удолина“. Оне су издужене у правцу пружања слојева и кретања ледника, а међусобно су спојене  подземном циркулацијом воде. Вода из виших процеђује се у ниже, јавља се у виду извора, тече површински, ујезерује се и поново губи у издухама. Преиздубљених делова валова има више, али се језера нису образовала односно одржала у свима. Ово је свакако последица неповољног положаја флиша и кречњака, отварања понора и немогућности задржавања воде. Почетком холоцена број језера је свакако био већи, а она која су се одржала до данас била су пространија и дубља. Неколико сувих преиздубљених делова дна валова оставља утисак плићих и дубљих језерских басена. Замочварен приобални део валовитог језера, све краће задржавање воде у Сувој локви, брзо зарастање Пошћенског језера, јасан су доказ брзог ишчезавања језера у овом делу Дурмитора. До данас су се одржала само она језера чији су већи делови дна на вододрживим стенама, где нема подземног губљења воде и где се на контакту са кречњаком јављају извори и врела.

Валовито језеро лежи у „најузводнијем“ делу валова, који има изглед изворишног облука, јер се у односу на дно стране дижу стрмо и високо. Нагиби страна су местимично већи од 50°, а релативна висина њихових највиших делова је 300 до 500 m. На местима прегиба на странама валова и у удубљењима у њиховим највишим деловима, за време плеистоцена формирали су се мањи ледници и рушили се ка дну валова, спајајући се са леденом масом која се преливала из Доброг дола. У највишем преиздубљеном делу валова, после отапања ледника задржала се извесна количина воде и образовало Валовито језеро. Често обурвавање блокова са страна валова изменило је првобитни изглед језерског басена, а све мања количина падавина и веће процеђивање воде ка нижем терену условили су смањење површине и запремине језера. На странама валова и у њиховим највишим заравњеним и удубљеним деловима, нарочито на осојним странама, одржавају се снежаници до касног лета. У зимским и пролећним месецима овде су чести усови, те се знатна количина снега акумулира на дно валова.

Валовито језеро има облик издужене елипсе. Дужа оса језера достиже 225 m и поклапа се са правцем SE- NW. Највећа ширина језера је 85 m, а просечна 46 m. Дужина обалске линије, при летњем водостају је 610 m и одликује се ситном разуђеношћу. То је последица масе обурваних блокова, који са свих страна окружују језеро, належу на обалу и штрче са дна. Највећа дубина језера је 3,5 m. Измерена је у проширеном, централном делу басена ближе западној обали. Просечна дубина језера за време ниских летњих водостаја је 0,9 m. Највећи део језера током лета је плићи од 1 m. Најмању површину захвата изобата од 3 m. Правог, заравњеног и пространог језерског дна нема. Угао нагиба страна басена је 17°. За разлику од површине језера, која износи 11.600 m², површина његовог дна је 12.210 m². У малом и плитком басену Валовитог језера акумулирано је 10.540 m³ воде.

Таб. 13. – Површина и запремина воде испод и између изобата

Јужни део Валовитог језера затрпан је кречњачким блоковима. Пречага је широка 15 m, а висока 1 до 3 m. Између блокова запажа се вода, а иза пречаге је нижи део језера. Његова дужина је 37 m, ширина 22 m, а дубина 0,7 m. Дужина обалске линије достиже 150 m. Пре обурвавања блокова оба дела језера чинила су јединствену целину, што је још једна потврда постојања већег језера у прошлости.

О водостају и водном билансу Валовитог језера нема никаквих података. Из разговора са чобанима, који око језера напасају своја стада, и по траговима у приобалном појасу закључили смо да ниво језера током године колеба 80 cm. При високим водостајима вода се процеђује кроз кречњачке блокове, те се успоставља шира, видљива веза са делом језера иза пречаге.

Поред падавина које се излучују на језеро и његов непосредни слив, језеру притиче вода из извора са источне стране. У нижи део језера, такође, се улива вода једног извора. По Ј. Цвијићу (9, 139) „Валовито језеро је самосталан хидрографски басен, јер кроз лапорац, који је местимично јако глиновит не може вода подземно, према нижим језерима отицати“. Ово Цвијићево мишљење може да се прихвати као исправно само за ниске летње водостаје на језеру. У пролеће и јесен, када су водостаји високи, део језерске воде процеђује се кроз кречњачке блокове и губи из језера. Део воде губи се и испаравањем. Оно је доста велико, јер је језеро изложено ударима ветра.

Температуру језерске воде мерили смо 28. јула 1970. године. Она се на површини кретала од 10,3°С до 11,8°С. Дан је био ветровит и прохладан, па се због тога језерска вода није више загрејала. При лепом сунчаном времену температура површинског слоја воде може достићи 15 до 17°С. Од површине на дну, за време нашег боравка (на терену, температура воде се правилно снижавала. На дубини од 1 m износила је 8,1°С, на 2 m 7,5°С и на дну 6,9°С.

До дубине 2 m језерско дно се свуда јасно запажа. На већим дубинама видела се само бела Секијева плоча, што значи да је језеро провидно до дна. Посматрана у малој количини и изблиза, језерска вода је бистра и безбојна.Међутим, посматрана са веће даљине има неколико јасно изражених нијанси зелене боје. Оне се смењују по појасевима, као изобате. Приобални појас и плитки јужни део језера, у којем се јавља ниска трава тамнозелене боје, је таман, готово црн. Према унутрашњости је појас светлозелене боје. Он је развијен изнад дела језерског дна који је изграђен од светлозелених лапораца на којима нема вегетације. Централни део језера има воду тамније зелене боје, због веће дубине и тамнијег дна.

По хемијским особинама вода Валовитог језера веома је слична води Модрог и Пошћенског језера. Има готово неутралну реакцију, извесну количину хлорида (2,0 mg/l) и сулфата (3,2 mg/l) и нешто већи садржај магнезијума (23,0 mg/l). Ове супстанце потичу из флиша. Мали остатак испарења и повећан садржај калцијума (80 mg/l) указују на кречњачки састав околног терена. Нитрата, нитрита, амонијака, гвожђа и угљендиоксида нема, а каробнатна тврдоћа је 5,04 ° dH. Овакве хемијске и оптичке особине воде указују на њену велику чистоћу. Њу делимично нарушава вегетација приобалног појаса која је подложна труљењу.