ЈЕЗЕРА ВОЛУЈАКА
На крајњем NW делу Црне Горе и SE Босне и Херцеговине диже се високо и пространо планинско подручје Волујака. Смештено између дубоких долина Сутјеске, Дрине, Врбнице и Пиве, састоји се из три планинска масива. То су Волујак у ужем смислу, Биоч и Маглић. Морфолошки и геолошки ово подручје чини јединствену целину. Највиши делови овог планинског комплекса дижу се око цирка званог Урдени долови, који има централни положај.
Планинска скупина Волујака, Маглића и Биоча, изграђена је од кречњака, верфенских пешчара, шкриљаца, рожнаца, туфова, и тријаских порфирита. Највећу моћност и пространство имају кречњаци. Кречњак је испуцао, а пукотине имају различите правце. Многе од њих пресецају целу кречњачку масу (40, 148), што је од посебног значаја за хидрографске прилике и подземну циркулацију воде. Према З. Бешићу, цела маса Волујака је тектонски покренута према SW и представља део дурмиторске краљушти. Највиши врхови, чије висине прелазе 2000 m, припадају најстаријој и највишој крашкој површи, која је карактеристична и за Дурмитор и Сињавину. Друга, нижа зараван је флувијална и достиже висину од 1.400 m (40, 156). Поред постојећих површи, које је тешко реконструисати, планински простор Волујака је морфолошки веома сложен. Одликује се великом вертикалном дисекцијом рељефа и различитим положајем крашких, глацијалних и флувијалних облика рељефа. У средишњем делу планине, поред пространог цирка Урдених долова, истиче се дубока долина Сухе. Над овом долином је пространа висораван Вратница са бројним вртачама, увалама и јамама. За време плеистоцена овде су се акумулирале велике количине снега и леда. Изнад Вратница дижу се највиши врхови овог планинског подручја. Највиши од њих је Велики витао који достиже 2.396 m надморске висине. Источно од изворишног дела Сухе је цирк Трновачког језера, а недалеко од њега диже се Велики Маглић (2.386 m), који се наставља у кречњачку греду звану Пријевор. „Овај комплекс планина око Маглића само је део Волујака, чија се маса збија и постепено врхуни у круг оштрих планинских гребена око цирка Урдених долова. Тај скуп највећих планинских врхова је типски глацијални рељеф, који ни по чему не одступа од централног дурмиторског глацијалног рељефа“ (40, 150).
Глацијација Волујака била је интензивна. Велики број циркова (Штављан, Рупине, Урдени долови, Власуља, Корито и др.) најбоља су потврда таквог схватања. Из највишег дела планинског простора ледници су се кретали на запад долином Сухе, на NE долином Мратињске ријеке и на SE долином Стабањског потока и Врбнице. „Врхунско подручје Волујака, концентрисано око увале Урдених долова, је право земљиште глацијалне ерозије у карсту. Ту су пространи циркови, стрмих страна и најчешће котластог облика. По њима су у нереду велики кречњачки блокови, остаци морена, као и мањи бедеми и у подножју страна моћне осулине. Чести су и глацијални комчићи, мутониране и избраздане површине кречњака и мања језера формирана у цирковима. Највећи врхови су изоштрени глацијалном ерозијом у шиљасте зупце, који су испуцали многим доста разрађеним пукотинама, па изгледају на терену као несигурне масе. Између тих зубаца су уске и дубоке а тешко приступачне преседлине. У нижим удолинама и речним долинама су глечери наталожили морене, као у долини Сухе, Мратињској ријеци и Суводолу. Тако највећи региони Волујака имају изразиту глацијалну ерозију. Та ерозија и овде, као и на другим високим црногорским планинама где се год снажније појавила, изменила је облике типске карсне преглацијалне ерозије“ (40, 157). Интересантно је да и поред постојања бројних циркова и валова са преиздубљеним деловима и наслагама морена, на Волујаку нема онолико језера колико их има на Дурмитору и неким другим планинама. То је последица нешто мањег пространства, али и велике распрострањености кречњака у највишем делу планине, тамо где су циркови најбројнији. Језера се нису могла очувати, јер се због бројних пукотина мало воде задржава на површини. Вода понире и јавља се у виду јаких врела у планинској суподини и у дубоким долинама које је окружују. Подземно веза неких врела у речним долинама и понора у највишем делу планине доказана је бојењем воде. За кретање подземне воде од највећег је значаја однос кречњака и вододрживих стена централног дела планине. Већа количина воде управљена је према Сутјесци и Дрини, а мања према Пиви. Посебно је интересантно сиромаштво водом леве стране кањона Пиве на сектору од Врбнице до Мратињске ријеке, иако се непосредно изнад долине дижу моћни кречњачки гребени Волујака (40, 160).
У климатском погледу Волујак је сличан суседном Дурмитору, и то више западном него источном делу ове планине. Срења јануарска температура ваздуха је -2°С у подножју Волујака и -8°С у највишим деловима планине. За разлику од јануарске, средња јулска температура у подножју планине је 14°С, а у вишим деловима 8°С. Средња годишња амплитуда је 17 до 19°С. Број дана са температурама ваздуха изнад 0°С у подножју Волујака је 240, а у највишим деловима 160 у току године.
Средња годишња висина падавина на Волујаку креће се од 1500 до 1700 mm. Највише падавина има у децембру, а најмање у јулу. Хладнија половина године је влажнија (1.000 mm падавина) од топлије (500-700 mm падавина). Највећа количина падавина у новембру, децембру, јануару и фебруару представљена је снегом. Број дана у години са снежним покривачем дебљим од 1 cm је 150 до 210. Снежни покривач дебљи од 10 cm одржава се 90 до 200 дана годишње, док снега дебљег од 50 cm има током 70 до 180 дана. Просечна висина снежног покривача је 110 до 200 cm. Први снег јавља се у октобру, а последњи у априлу. Велика количина снега од значаја је за режим река и водостање језера. Када се он отапа, уз истовремено излучивање пролећних киша, изазива максималне водостаја и активирање свих периодских хидрографских објеката. Поред тога, снежница утиче на термички режим хидрографских објеката, условљавајући ниске температуре. Ово је још више наглашено, јер се вода креће системима подземних канала и нема могућности да се загреје. Појављује се на врелима и изворима као веома хладна.
Највеће и најпознатије језеро Волујака је Трновачко. Поред њега истичу се Велико и Мало Стабањско језеро. На топографским картама уцртано је и Мратињско језеро. Због малих размера оно није било посебан предмет наших проучавања.