Трновачко језеро

 

 

Име језера Географска ширина Географска дужина Надморска висина Дубина Планина
Трновачко језеро  43.251605°  18.726356° 1517 9.2 Волујак

 

 

               Трновачко језеро се налази у крајњем западном делу Црне Горе, недалеко од границе према Босни и Херцеговини. Са јужне стране језера пружа се планина Волујак (2.297 m), а са севера Маглић (2.388 m). По планини Волујаку језеро се назива и Волујачко. До језера се може доћи шумским путем од Тјентишта, преко Драгош седла, горњег тока Перућице и катуна на Пријевору. Од Пријевора, стазом кроз Суву језерину, до језера се може стићи за 1,5 сати хода. Из правца Плужина ка Трновачком језеру води стаза уз реку Врбницу и поред Малог и Великог Стабанског језера. Због великог успона и напорне стазе из Плужина до језера може се доћи за 5-6 сати хода. Сличан прилаз је и из долине Мратињске ријеке, преко Превије и Пресјеке.

 

Слика Трновачког језера

 

 

 

Топографска карта Трновачког језера

 

 

Трновачко језеро лежи на 1.517 m надморске висине, а географске координате су му 18°43' ИГД и 43°15' СГШ.

По Ј. Цвијићу „Волујачко или Трновачко језеро је у врло пространој котлини, која је усред највиших кречњачких маса овога краја: В. Маглића, Студенца, Власуље, Дурмитора, Малог Маглића и Биоча. Ови се гребени и врхови одсецима спуштају у котлину, а изнад одсека је више циркова, чија су залеђа оштри планински врхови, с којима се једино прењски могу упоређивати. У цирковима су многобројни снежаници, из којих почињу бруље, мали потоци од воде сочнице, који носе само фини муљ. Вода њихова тече према котлини, у чијем је дну, велико зеленкастомодро Волујачко језеро, најлепше од свих до сада посматраних“ (9, 97). „Котлина Волујачког језера представља дакле најнижи цирк ове области, у којој је било великих, старих глечера Око њега су виши циркови: Биоча, Маглића, Власуље и Студенца, чији су се глечери стицали у најнижи цирк, данашњу котлину Волујачког језера. Али језерски цирк није ни на којој страни широко отворен као што су сви обични, нормални глечерски циркови; једини, али релативно узан отвор, којим се из волујачке котлине може изаћи, јесте Пољана. Њоме су се морале кретати глечерске масе, које су се из виших циркова сакупљале у овом најнижем“ (9, 101-102). Цвијићево схватање о цирку Трновачког језера је исправно, иако висина језера, односно, дна цирка није 1.700 m, како је он сматрао, већ 1.517 m.[1] Мања надморска висина цирка Трновачког језера убедљивије потврђује чињеницу да је највећи део ледене масе притицао из бројних виших циркова, развијених на странама обода. Овакво схватање потврђује Б. Ж. Милојевић истичући да је „Трновачки глечер имао три крака. Први је долазио из Урдених долова, други из Рупина, а трећи из Језерске вале. Сва три су се састајала у басену Трновачкот језера Одатле је глечер, за време највећег стања текао према северозападу, долином Сушичког потока“ (13, 276).

Цирк Урдени долови налази се NE од језера, између Кома и Плећа. Висина му је око 2.000 m, а пречник 2 кm. Одсеком од 120-150 m отворен је ка басену Трновачкот језера. Познат је по бројним снежаницима, који се отапају до касног лета. Збот кречњачког састава терена, снежница и вода од кише не отиче површински, већ се губи у пукотинама. Крећући се системима подземних канала она се вероватно појављује и у виду сублакустријских извора на дну Трновачког језера.

Цирк Рупине налази се источно од језера. Пружа се између гребена Смрековачког Маглића и Дурмитора (врх на Биочу). Цирк је широк око 1.000 m, а лежи на надморској висини од 2.100 m. Сипарски материјал и обурвани блокови ремете првобитну конфигурацију дна и страна. Дно цирка је до краја јуна под снегом. Отицање воде је подземно. Према басену Трновачког језера цирк је широко отворен. На стрмом одсеку развила су се точила и сипари.

Цирк Језерска вала налази се на северној страни Власуље, SW  од Трновачког језера. Преко Боја, Понора и Бара, где има доста моренског материјала и ледом углачаних површина, ледник се рушио одсеком од 70 m у цирк Трновачког језера и ту спајао са ледом из осталих циркова.

Овако настао ледник Трновачког језера представљао је својеврстан регенерисани, суподински ледник великог пространства и моћности. Ово је поред сталног притицања великих количина леда, условљено и добром затвореношћу цирка, што је спречило слободно кретање леда ка долини Сухе.[2] Најнижи део цирка представља дно Трновачког језера. Језерско дно и приобални појас су немирне пластике. То је последица селективне ерозије, постојање мутонираних стена, моренских наслага и сипара. Мутонираних стена има поред северне обале, а запажају се и на дну језера. За време ниских водостаја неке од њих штрче изнад воде као мала острвца. Моренског материјала има поред северног дела језера. Од њега је изграђено велико полуострво, које се са SW увлачи у језеро, условљавајући његов бубрежаст облик. Моренски материјал чине крупни блокови од кречњака, али и веома ситна дробина. Још већа акумулација моренског материјала јавља се SE од језера. Моренски бедеми виши су од нивоа језера 3-5 m, паралелни су са обалом и између њих су четири мала басена испуњена водом. Они су дугачки 30 до 45 m, широки 15 до 25 m и дубоки 1,4 до 2,4 m. Кроз моренски материјал комуницирају са језером, те са њим чине јединствену хидрографску целину.

Сипарског материјала, који ремети нагибе страна цирка и повећава дисекцију дна, има источно и северно од језера. Развојем травнате и шумске вегетације већина сипара је умртвљена, али има и таквих који се и данас проширују. На обали језера и његовом дну завршава се и плавина коју на свом ушћу гради краћи ток који се формира од извора Баре, SE од језера. Плавински материјал представља преталожен моренски материјал заостао после повлачења ледника из цирка Корито под Власуљом.

Трновачко језеро је дугачко 825 m, а широко 715 m. Просечна ширина му је 480 m. Обалска линија за време ниских водостаја достиже 2.800 m и ситно је разуђена. Максимална дубина језера је 9,2, а просечна 3,3 m. Зона највећих дубина налази се у NE делу басена. Језерско дно у западном делу басена је заравњено и ту су дубине воде мале. Покривено је сивим муљем који спречава веће губљење језерске воде у пукотинама на језерском дну. На појединим местима 100-200 m даље од обале дубина вода је 0,5 до 1 m. Према истоку дубине се повећавају. У централном делу су 3,5 до 7,5 m, а у зони највеће дубине 9,2 m.

Површина језера, за време наших проучавања крајем јула 1973. године, износила је 399.250 m2, а запремина. 1.320.737 m3. Када крајем августа и почетком септембра ниво језера опадне за 1 m у односу на јунски и јулски водостај, површина му се смањи на 277.500 m2, а запремина на 980.000 m3. (таб. 37).

Таб. 37. - Површина и запремина воде испод и између изобата

Изобата

F u m2

W u m3

Изобата

F u m2

W u m3

0

399.250

1.320.737

0-1

121.750

338.375

1

277.500

982.362

1-3

64.250

490.750

3

213.250

491.612

3-5

119.500

307.000

5

97.500

184.612

5-7

54.750

132.750

7

39.000

51.862

7-9

26.750

51.250

9

12.250

612

9-9,2

6.125

612

Трновачко језеро се храни водом падавина, сублакустријских извора и кратких притока. Највише воде језеро прими од падавина (око 500.000 m3 годишње). Количина воде коју дају сублакустријски извори је свакако велика, јер се на језеру дренира пространо крашко залеђе. Највећу количину воде језеро губи понирањем. Понор се налази у дну слепе долине дугачке 30 m, засуте кречњачким блоковима. По. Б. Ж. Милојевићу (13, 282) долина језерске отоке је преплеистоцене старости. Ледничка маса се заустављала пред кречњачким одсеком и за време отапања сочница је нестајала у понору. Он је нижи од ниских летњих водостаја 2,5 m. Средњи део долине виши је од понора и нивоа језера, те представља препреку несметаном површинском отицању воде за време ниских водостаја. У пролеће и јесен вода из језера тече површински до понора. У њему се тада губи 30-50  l/sec воде. У току лета нема слободног површинског отицања, међутим, понор је и тада активан. Вода из језера се подземно процеђује испод вишег дела дна долине и појављује 2,5  m пред понором и брзо нестаје у њему. Крајем јула 1973. године на овај начин се губило из језера 5-7 l/sec воде. Интересантно је да је вода пред понором хладнија од површинског слоја језерске воде 10-12°С. Ј. Цвијић ову појаву објашњава следећим речима: „Ова вода је 26. августа (1899. године) била за 12°С хладнија но вода у језеру. Иако је разлика у температури одвећ велика, вода у каналу отока ипак је Волујачког језера, која у неки понор на дну језера увире, да се опет у овом каналу појави; по пластици околине није могућно претпоставити, да је ова вода другачијег порекла. Њена ниска температура наговештава да је у Волујачком језеру вода по температури тако стратификована да је на дну температура од 4°С“ (9, 98).

Бојење воде која се губи у понору Трновачког језера извршено је 21. јула 1971. године у 14,05 часова За бојење је употребљено 60 kg натријумфлуоресцеина. Обојена вода појавила се на Чоковим врелима 23. јула 1971. године. Врела се налазе у селу  Чоковој Луци у кањону Пиве, на надморској висини од 470 m. Висинска разлика између понора и врела је 1.045 m, а хоризонттално растојање 11,3 km. Ово растојање обојена вода прешла је за 39 часова и 55 минута, крећући се просечном брзином од 282,5 метара на час (52).

Поред понирања, део језерске воде губи се испаравањем. Оно је нарочито интензивно са плитководног дела језера, који се током лета загрије изнад 20°С.

Температура језерске воде 23. јула 1973. године, при лепом и сунчаном времену, од јутра до касних поподневних часова, кретала се од 15,4 до 19,5°С. У исто време температура ваздуха износила је 13 до 22,5°С. Температура површинског слоја воде над плићим делом језера виша је него над дубљим делом 3 до 5°С. У дубљем делу басена температуре воде нису свуда подједнаке. То је условљено притицањем воде сублакустријских извора и извора из приобалног појаса. Од површине до дна у најдубљем делу басена, температура се од 19,5°С снижавала на 6,8°С. Температурног скока није било, али се повећањем дубине температура брзе мењала. Ова појава, такође, указује на постојање сублакустријских извора, који језеру доносе хладну воду.

Над плитким западним делом језера вода је бистра и у танком слоју безбојна. Повећањем дубине у правцу истока вода је све интензивније зеленкасте боје. У свим деловима басена, до дубине од 3,5 m, дно се јасно запажа, а на месту највеће дубине поовидност износи 6,5 m.

Реакција воде Трновачиог језера је алкална (рН = 7,8). Количина сувог остатка је 74 mg/l, што указује на велику чистоћу воде. Количина хлорида износи 4 mg/l, сулфата 17,2 mg/l, силицијумдиоксида 3,0 mg/l и магнезијума 3,16 mg/l. По томе је Трновачко језеро слично неким језерима на Дурмитору.

Привредни значај језера је мали, јер је тешко приступачно. Настојања да се укључи у национални парк „Сутјеска“ могу значити много за валоризацију језера и околине.

[1] Због нетачности карата и одређивање надморске висине помоћу анероида, Б. Ж. Милојевић наводи да је висина Трновачког језера 1.680 m (13, 282). Ова цифра је блиска Цвијићевој (1.700 m), али је доста различита од оне на савременој топографској карти 1:50.000 Гацко, лист 2. Кота на обали језера означена је са 1.517 m.

[2] На простору између Трновачког језера и извора Сухе (Сушки поток) налази се Сува језерина. Представља увалу (басен) некадашњег језера, дугачку 600 m и широку 250 m. Благо заталасано дно на надморској висини од 1.350 m и стрме стране подсећају на басен Сушичког језера на Дурмитору. У пролеће мања количина воде ујезери се само у крајњем NE делу Суве језерине и представља локву, која већ у јуну пресуши. Ишчезавање језера, које је ту постојало, последица је интензивне карстификације овог подручја и смањене количине падавина.