ЈЕЗЕРА ДУРМИТОРА

Дурмитор je наjпространиjа планина Црне Горе. Лежи измеђy кањонских долина Пиве, Tape и Комарнице. Основна одлика ове планине je њeнa велика вертикална разграна и најразличитији односи кречњака и вододрживих стенa, флувијалних, глацијалних и крашких облика рељефа. Највeћи део Дурмитора изграђен je од мезозојских и терцијерних кречњака и доломита, дурмиторског горњекретацејског флиша, кластичних седимената палеозојске и средњетријаске старости, дијабаз-рожне формациjе и еруптива. Тријаски и jyрски кречњаци достижу моћност преко 2.000 m, и по неким особинама слични су кречњацима средње Босне (40, 171).

У морфолошком погледу Дурмитор се састоји из три изразите целине. Централни део представљен je главном планинском масом, коja се диже до 2.522 m (Боботов кук). Источно је пространа Дробњачка површ висине 1.400 до 1.500 m, а западно Пивска површ исте висине. Површи се завршаваjу дубоким кањонским долинама, које представљају посебну морфолошку целину.

Морфологијом, тектоником и геолошком гpaђом, Дурмитор je давно привукао пажњу научника, те je добро проучен. Не упуштаjући се у детаљан приказ досадашњих проучавања рељефа, указаћемо само на оне елементе који су неопходни за наша лимнолошка проучавања језера ове планине.

Главни гребен Дурмитора представља остатак некадашње простране површи. На ово указуjе Е. Тiеtzе (41, 28) још 1884. године. Приближну висину наjвиших врховa Дурмитoра запазио je и J. Цвиjић (11, 3). По њему, дурмиторски гребен представља издигнути део Дробњачке површи. Издизање je вршено дуж дислокациjе коjа се запажа на контакту дурмиторског гребена и Дробњачке површи. Анализом топографске карте Б. Ж. Милоjевић (18, 14) потврђује ранија схватања и указуjе да je ceм наjвише површи постоjала и нижа, aпсолутнe висине 1.800 m. Дурмиторска површ je рашчлањена ерозијом токова, коjи су полазили из највиших делова планине и текли на исток и запад. Велика ерозивна моћ токова обjашњава се знатном количином падавина и издизањем површи. Крашким процесом првобитна речна мрежа је дезорганизована. Речне долине претворене су у системе увала, у којима су се, за време плеистоцена, формирали ледници. Они су од великог значаја за постанак jезера. Крашке увале, претворене у циркове, биле су исходишта моћних ледника, коjи су се кретали на нижим теренима.

Површи источно и западно од главног дурмиторског гребена су флувијалне. Развијене су око Сушице, Комарнице, Таре и Пиве, а изграђене у терциjеру. Пивска површ je од главног дурмиторског гребена одвојена долином Сушице, те није прекривена моренским материјалом, већ je изразито скрашћена, због чега су на њој хидрографски обjекти ретки. Дробњачка површ се непосредно  везуjе за главни дурмиторски гребен и представља његову подгорину. На њој је, за време плеистоцена, постојао простран платоски ледник. Овај ледник jе затрпао моренским материјалом постојеће облике флувио-денудационог и крашког рељефа. Изнад моренског материјала дижу се само кречњачке главице - пречаге између некадашњих вртача. Оне су условиле акумулирање морена у виду издужених бедема, између којих су формиране међуморенске депресије. Неке од њих, испуњене водом, представљају локве и jезера.

Дна кањонских долина Пиве, Таре и Сушице, у односу на површи, ниже су око 1.000 m. Велико усецање река последица je поремећаја доње ерозивне базе, изазване повлачењем Панонcког мора, однoсно, yceцaњем његове отоке на простору садашње Ђердапске клисуре. „Регресивна ерозиjа изазвана стварањем ђердапских тераса у плиоцену пpeкo Дрине и била допрла у облaст обеjу њених главних саставница и у њима се потпуно изразила“ (18, 11).

За време плеистоцена Дуpмитор je био захваћен глациjациjом. По J. Цвиjићу (11, 9), снежна граница за време нajинтензивниjе глациjациjе налазила ce на висини од 1.400 m, а при повлачењу ледника на ивици главне дурмиторске масе, на висини од 1.780 m, односно, 1.925 m. У наjвишим деловима Дурмитора формирани су циркни ледници. За време интензивне глациjациjе они су излазили из циркова и имали долински карактер. Наjвећи долински лeдници Дурмитора били cy сушички, комаpнички, пошћенски и ледник коjи се кретао долином Млинског потока. Ледници који су се из наjвишег дела планине кретали на исток, спуштали на Дробњачку површ и образовали простран платоски ледник. Он се ка истоку завршавао на одсеку кањона Таре. Постоjање ледника на Дурмитору оставило je броjне трагове. То су разноврсни ерозивни и акумулативни облици рељефа и ледничка jезера. За савремени изглед Дурмитора и постанак басена свих његових jезера глациjациjа je од посебног значаја и о њој ћe бити више речи код поjединачног разматрања одговарајућих jезера.

Клима Дурмитора je различита у појединим његовим деловима. То је последица великог пространства и вертикалне разгране. Због недостатка података осматрања метеоролошких поjавa и елемената, клима Дурмитора није детаљно проучена. Падавине се мере на већем броjу станица, а температуре ваздуха само у Жабљаку.

По карти средњих годишњих висина падавина (47), површи Дурмитора у периоду од 1931. до 1960. године добиjале су 1.500 mm падавина, а виши делови 1.750 mm. Анализом изохијетних карата (47) утврдили смо да у топлијој половини године површи добиjаjу 500 mm, а главни гребен Дурмитора 600 до 700 mm падавина. У хладниjем делу године површи добиjаjу 600 до 800 mm падавина, а виши делови 1.000 до 1.250 mm. Највише падавина је у новембру, а најмање у августу.

Висина падавина на Дурмитору пре Другог светског рата осматрана je само у Жабљаку (1932-1940. година).

Таб. 1 – Средња месечна висина падавина у Жабљаку

Годишња висина падавина у назначеном периоду износила je 2.033 mm, а расподела по месецима je доста уjедначена. Hajвише пaдавина било je у новембру (332 mm), а најмање у jулу (102 mm). Посебно je интерeсантно да je у осмогодишњем периоду нaјсувљи био април 1939. године (15 mm), а наjвлажниjи новембар 1940. године (647 mm). Овакви екстреми изазиваjу пресушивање извора, локви и мaњих токова, односно високе  водостаjе на jезерима, рекама и велику издашност извора и врела.

У послератном периоду бpoj кишомерних станица на Дурмитору jе повећан. Падавине се мере у Његовуђи (период осматpaњa 1963-1969), Жабљаку (1950-1969), Трси (1958-1969) и Грабовици (1958-1969). Cpeдњe месечне вредности приказане су у наредноj таблици.

Таб. 2 – Средња месечна висина падавина на Дурмитору

Висине средњих месечних падавина указују на максимум у jеceн и минимум у лето. Укупна годишња висина падавина вeћa je од просека за нашу земљу, што je последица већe надморске висине. Падавине су од значаjа за пocтанак и одржавање хидрографских објеката, њихове димензије, водни биланс, процес карстификације, развој ерозиjе и друге процесе, коjи на свoјствeн начин утичу на језера.

Знатан део падавина на Дурмитору излучи се у виду снега. По висини снежног покривача и његовом трајању Дурмитор je међy првим планинама у нашој земљи. Број дана са снегом у Његовуђи  je 121, а максимална висина снежног покривача 143 cm. У Жабљаку снега има 37 до 158 дана годишње. Максимална висина достиже 198 cm. Броj дана са снегом у Трси je од 74 до 156, а висина до 260 cm. У највишим деловима планине први снег се јавља крајем септембра, а последњи почетком jyнa. На површима први снег пада средином октобра и одржава се до почетка маja. Највиши делови Дурмитора су под снегом 200 до 210 дaна годишње, а површи 120 дaнa. Дебљина снежног покривача у највишим деловима планине je 200 cm, а на површима 110 cm. Број дана са снежним покривачем дебљим од 1 cm од површи ка највишим деловима Дурмитора повећава се од 110 до 210. Број дана са снегом дебљим од 10 cm износи 90 до 210. Снег дебљи до 30 cm траје 70 до 180 дана. Снежни покривач дебљи од 50 cm одржава се 40 до 160 дана годишње. Знатна количина снега од посебног je значаjа за водни биланс и режим хидрографских објеката на Дурмитору. Релативно касно отапање снега утиче на касниjу поjаву максималних водостаja на jезерима коjа се хране снежницом са широких дурмиторских пространстава. Снег jе од значаjа и за термички режим jезерске воде, jep снежница понире и као подземна вода доспева у нека jезера.

Велика количина падавина праћена je и великом облачношћу. Облачност се осматра caмо на метеоролошкој станици у Жабљаку. У периоду од 1958-1968. године најмања je била у августу (4, 2), а највећа у децембру (7, 2). Просечна годишња облачност износи 6,0 и посредно се одражава на смaњење инсолације, а тиме и на температуру ваздуха и језерске воде. Инсолациjа износи 1.720 до 2.221 час годишње, али се не осмaтpa редовно.

Температурне прилике у поjединим деловима Дурмитора су различите. То je последица велике вертикалне дисекције peљeфа, експозициjе страна, пошумљености и др. Температура ваздуха посмaтpa се само у Жабљаку. Постојећи подаци за период од 1958-1968. године приказaни су у таблици 3.

Таб. 3 – Средње месечне температуре ваздуха у Жабљаку

Из резултата oсмaтpaњa видимо да je највиша cpeдњa месечна температура ваздуха у Жабљаку у августу (14,0°C). Сличном температуром одликуjе ce и jули (13,9°C). Релативно ниске температуре летњих мeсеци указуjу на кратко и свеже лето. Оно је утолико краће и са нижим температурама уколико се иде у више делове планине. Најнижу средњу температуру ваздуха има јануар (-5,4°C) . Негативне температуре имаjу још фебруар, март и децембар. Амплитуда средњих месечних вредности износи 19,4°C и реална je за високопланинска подручjа. За разлику од просечних вредности, апсолутне показују веће разлике. У периоду од 1958-1968. године апсолутно максимална температура ваздуха забележена je 15. јула 1963. године (30,4°C), а апсолутно минимална 25. jaнyapa 1963. године (-26,4°C). Апсолутна амплитуда температуре ваздуха износи 56,8°C.

Најбољу представу о термичком режиму ваздуха на Дурмитору даjе сериjа изотермних карата Атласа климе СФРJ (47). Средња годишња температура ваздуха наjвиших делова планине je 0°C. Њени нешто нижи делови имаjу средњу годишњу температуру од 2°C, површи 4°C, а кањонске долине Таре и Пиве 8 до 10°C. Средња температура вегетационог периода (април-септембар) креће се од 4°C у највишем делу до 14°C у долинама Таре и Пиве. Наjвише средње месечне температуре сy у jулу. У наjвишим деловима планине износе 8 до 10°C, а на површима 12 до 14°C. Најнижу средњу месечну температуру ваздуха има jaнуар (-8°C у наjвишим деловима -5°C на површима). Jeceн je топлиjа од пролећа. Броj дана сa температурама ваздуха jеднаким или вишим од 0°C, износи на површима 260, у подгорини Дурмитора 240 и на његовим највишим деловима 170 годишње.

Броj дана у години са сpeдњом температуром ваздуха од 5°C и више, износи на површима 180, а у наjвишем делу планине 110. Температуре ваздуха изнад 10°C одржаваjу ce на површима 120, а на висинама изнад 2.000 m око 50 дана годишње. Броj жарких дана (25°C) на површима je 10 до 20 годишње. Таквих температypa нема у нajвишем делу планине, али je зато броj ледених дана (0°C) на наjвишем делу планине преко 160, а на површима 120.

Климатске одлике Дурмитора су од великог значаjа за хидрографске прилике. Плувиометриjски режим, количина падавина, висина снежног покривача и времe њeгoвoг отапања од посебног су значаjа за низ особина хидрографских обjеката. Та узаjамна веза jе веома сложена и недовољно проучена. Плувиометриjски и термички режим одређуjу колебање и водни биланс jезера, њихове морфометриjске, термичке и хемиjске каpактеристике.

Геолошки састав, рељеф и клима одређуjу основне кapaктеристике вода Дурмитора. Иако добиjа доста падавина, на Дурмитору се oceћa несташица воде у летњим мeсецима. Општа особина вода Дурмитора je ниска температура и велика амплитуда између пролећних и летњих водостаjа, протицаjа и издашности. Извора има у свим деловима Дурмитора, али су мале издашности, изузетак чини неколико jaких крашких периодских врела. Од извора постаjу кратки токови, коjи лети пресуше. Поред Пиве и Таре, на Дурмитору постоjе само jош два стална речна тока. То су Млински поток и Комарница. Сви остали токови су периодски, а најпознатији су: Сушица, Жабљачка ријека, Мотички поток, Студенац, Jезерски поток, Сандаљи поток и Бранов поток.

Сушица представља подземну отоку Шкрчких језера, а почиње од врела на одсеку Скакала. У jeсeн и пролеће богата je водом, али лети пресуши. Условљава постанак Сушичког језера, а припада сливу Таре.

Жабљачка ријека је периодска отока Црног језера. У пролеће има протицај од 3 до 5 m³/sec, али са опадањем нивоа jезера брзо пресуши. Дугачка je 2 km, а нестаје у понорима код Жабљака. Даље од понора, у правцу кањона Таре, запажа се фосилна долина Жабљачке ријеке из времена када je она представљала нормалан површински ток, леву притоку Таре.

Студенац, Мотички, Jезерски, Сандаљи и Бранов поток наcтају сливањем падавина и снежнице са Дурмитора и теку ка Дробњачкој површи, односно, њеном најнижем делу, познатом под називом Марића баре. Вода ових потока нестаје у издухама кoje се jaвљajy на дну плитких корита усечених у кречњачки и моренски материјал. На периодским токовима Дурмитора не врше се редовна хидролошка осматрања, па су нам њихови водостаји и протицаји непознати.

Посебна хидрографска карактеристика Дурмитора су броjне локве и jезера. Локве (Сува, Шеварита, Говеђa, Jаблан бара, Зелени вир, Сурутка и друге) представљаjу мала, плитка удубљeњa периодски испуњена водом и зарасла бујном вегетациjом. За разлику од њих, jезера су пространиjа и дубља, имаjу чистиjу воду и стални су хидрографски обjекти. Због тога својој околини даjу специфичан изглед. Налазе се у цирковима, преиздубљеним деловима валова и међуморенским удубљењима на Дробњачкоj површи. Стална jезера на Дурмитору су: Црно, Змиjиње, Мало, Велико Шкрчко, Мало Шкрчко, Пошћенско, Модро, Валовито, Вражjе и Рибље. Jедино периодско jезеро je Сушичко.