Ридско језеро

       Ридско језеро се налази на NE страни Проклетија, недалеко од Југословенско-албанске границе. Лежи испод Ридског крша (2.358 m), који је на неким картама погрешно означен као Крш Богићевица. Географске координате језера су 42°34'20" СГШ и 20°02'20'' ИГД, га надморска висина 1.970 m. Ридско језеро је удаљено од варошице Плав 18 km. Из долине Лима и Дуричке ријеке до језера води неколико краћих стаза. Најлакши прилаз је из долине Лима и Комараче, долинама Темњачке ријеке и Ридског потока, до катуна Ридске колибе. Од Ридских колиба до језера постоји стаза дугачка 2,5 km. До Ридског језера може се доћи и из долине Пећке Бистрице, стазом преко Бјелухе, поред Бабине горе и катуна у Бабином пољу.

Слика Ридског језера

Топографска карта Ридског језера

По Ј. Цвијићу (11) и Б. Гушићу (19) глацијални рељеф на Проклетијама, а посебно у подножју Ридског крша, најбоље је очуван у нашој земљи. Ридски крш са Малим и Великим Ридом затвара пространу ледничку челенку, која није била у директној вези са суседним ледником, који се преко Ћафе Богићевице спуштао у Бабино поље. У подножју Ридског крша, у полукругу према Великом Риду, на надморској висини од 2.150 m, запажају се трагови глацијалног пода. Други, нижи глацијални под лежи на надморској висини од 2.050 m и добро је очуван. На више места покривен је сипарским материјалом, али има и заравњених површина, које представљају дно некадашњег језера. У односу на данашње Ридско језеро, оно је било знатно пространије. Трећи леднички под је на висини од 1.960 до 1.970 m. На NW делу пода налази се 2 до 5 m висок моренски бедем, иза којег је акумулирана вода Ридског језера (19, 143).

Проучавајући трагове глацијације на Проклетијама, Ј. Цвијић је дошао до закључка да глацијални подови испод Ридског крша одговарају подовима вирмске глацијације у Алпима. Б. Гушић (19, 149), међутим, сматра да три добро очуване степенице одговарају трима стадијумима регресије вирмских ледника. Повлачећи се у веће висине, ледници су оставили морене у виду издужених бедема на периферним деловима глацијалних подова и омогућили акумулацију воде у удубљењима насталим на овај начин. Глацијални подови и моренски бедеми поремећени су обурвавањем материјала са Ридског крша. Велика количина падавина испрала је ситнији материјал из моренског  бедема и сипара, те су заостали само крупни блокови. Настало акумулацијом воде на најнижој глацијалној степеници под Ридским кршем, Ридско језеро је циркно, али је акумулација воде условљена и наслагама морена. Оне се јављају на северном делу цирка, а изграђене су од чврсте мермерасте брече, од којих је изграђен и Ридски крш. Релативна висина моренског бедема није подједнака у свим његовим деловима. Најнижа је на местима дна долиница које га пресецају, а највиша у NE делу, непосредно изнад понора. Долинице које пресецају моренски бедем су ван хидрографске функције, те немају никакав значај за водостање и водни биланс језера. Највећа долина пресеца моренски бедем у његовом северном делу. Широка је 2,5 до 3,5 m, а дубока  5 m. Према језеру се завршава одсеком од 1 m. Испод одсека су понори у којима се губи језерска вода. Са спољне стране моренског бедема долина се завршава проширењем које има изглед асиметричне вртаче. У односу на најнижи део дна долине, дно вртаче је ниже 3 m. У вртачи су извори, који се вероватно хране језерском водом што се губи у понорима.

Ридско језеро је за време ниских летњих водостаја дугачко 295 m. Максимална ширина му је 175 m, а просечна 110 m. Дужина обалске линије је 920 m. При високим пролећним водостајима језеро се доста повећава, те му дужина обале достиже 1.100 m. Обала је ситно разуђена. Већи број мањих залива увлачи се у копно. Насупрот њима, већи број ртова залази у језеро. Разуђеност повећавају обурвани стеновити блокови, којих има приобалном појасу, али и на језерском дну. Језеро има и два мања стеновита острва. Оба се налазе у плићем делу басена, поред NW обале, а дижу се изнад површине воде и при највишим водостајима.

 Површина Ридског језера при ниским водостајима износи 33.376 m², а при високим повећава се на 36.000 m². Површину непосредног слива тешко је одредити, јер се орографско развође не поклапа са хидрографским. На делу приобалног појаса према Ридском кршу, орографаско развође је близу обале, а сигурно је да се знатна површина терена дренира према језеру.

За време наших проучавања дубина Ридског језера износила је 5,1 m. Место највеће дубине налази се у NE делу басена, око 40 m даље од обале. На месту највећих дубина језерско дно има облик елипсасте вртаче, што се најбоље види по положају изобата. Најплићи је западни део басена и део око острва. Ту су нагиби страна басена најмањи. За разлику од тога, дубине и нагиби страна басена повећавају се према истоку. Просечна дубина језера је 1,9 m. У малом и релативно плитком басену акумулирање је нешто више од 62.000 m³ воде.

Таб. 31. - Површина и запремина воде испод и између изобата

Највећа количина језерске воде налази се у површинском слоју до дубине од 1 m. Због специфичне конфигурације дна између изобата од 4 и 5 m површина је већа него измећу изобата од 2 до 3 m  и од 3 до 4 m.

Главни фактори водостања Ридског језера су падавине, температуре ваздуха и подземно притицање и отицање воде.

Околина Ридског језера добија годишње око 2.000 mm падавина. То значи да језеро прими годишње преко 66.000 m³ воде од кише и снега. Највећа количина воде од падавина притиче језеру у пролеће, а најмање у лето. У зависности од плувиометријског режима на језеру се јављају два максимума и два минимума водостаја. Максимуми су у пролеће и касну јесен, а минимуми у лето и зиму. Годишња амплитуда водостаја износи 1,5 m. При вишим водостајима интензивније је губљење воде кроз отворе понора и процеђивање кроз моренски материјал, а при изузетно високим водостајима језеро добија површинску отоку. За време ниских водостаја мањи је хидростатички притисак на моренски бедем и отворе понора, те је и губљење воде мање.

Поред падавина, воду језеру дају и слаби извори. Они се јављају на више места у приобалном појасу, а вероватно их има и на језерском дну.

Највећу количину воде језеро губи понирањем. За време наших проучавања (23. јула 1969) извори, који су у вези са понором, давали |су 10 l/sec  воде. У пролеће је издашност ових извора већа, јер је веће понирање. Задржавање воде у језеру је краће и због тога су температуре ниже. На спољњој страни моренског бедема је неколико слабих извора. Они се хране језерском водом. Повремена отока односи незнатну количину воде, јер настаје само при изузетно високим водостајима. Испаравање је највеће за време лета и појачано је честим ветровима. Из овога се види да је водни биланс језера доста сложен, али због непознавања апсолутних вредности појединих компоненти, он се не може бројчано представити.

Кретање језерске воде је незнатно. Слаби извори у току лета дају воду хладнију од језерске и она одлази у веће дубине. Извесно струјање воде запажа се ка понору. За време активирања површинске отоке део језерске воде креће се ка њеном излазу, увелико брже уколико је водостај језера виши.

Због велике надморске висине вода Ридског језера је хладна током целе године. Средином лета површински слој воде загреје се изнад 15°С. За време теренског испитивања, при сунчаном и ведром времену, утврдили смо дневни ток температуре ваздуха и воде који је дат у таб. 32.

Таб. 32.  - Дневни ток температуре ваздуха и воде Ридског језера

Дневне амплитуде температуре воде мање су од амплитуда температуре ваздуха. У јутарњим часовима температура воде је виша од температуре ваздуха, јер се у току ноћи мање расхлади. Око 10 часова температуре ваздуха и воде се изједначавају, а затим се температура ваздуха брже повећава од температуре воде. У току лета температура воде на површини виша је од температуре воде дубљих слојева. Мерењем температуре на сваки метар дубине утврдили смо 23. јула 1969. године следеће вредности. На површини температура воде у 11 часова износила је 14,8°С. На дубини од 1 m износила је 13,6°С, на дубини од 2 m 12,6°С, на дубини од 3 m 11,2°С, на четвртом метру 10,4 и на дну 9,5°С.

Боја Ридског језера над плићим деловима је светлозелена, а под дубљим нешто тамнија. Нијансе зелене боје мењају се током дана у зависности од осунчаности и сенке коју на језеро бацају околна стабла четинара.

Провидност воде мерили смо на више од 20 тачака. Изузимајући само најдубљи део басена, језерско дно се свуда јасно запажа. То значи да се провидност поклапа са дубином, јер се Секијева плоча види и на месту највеће дубине. Велика провидност може се објаснити великом чистоћом воде. У сливу језера нема педолошког покривача и ерозивних жаришта, те у језеро не доспева растресити материјал. Уз то, језеро се храни кишницом и изворском водом, а оне су изванредно чисте и провидне. На чистоћу језерске воде указује мали садржај сувог остатка. Он износи 30 mg/l. У језерској води има 4 mg/l нитрата, 4 mg/l хлорида, 5,61 mg/l магнезијума и 1 mg/l силицијумдиоксида. Укупна тврдоћа воде је 0,8 °dH, што значи да је изванредно лака.

Због удаљености од путева језеро је слабо посећено.