Модро језеро

Модро језеро лежи на 1.625 m надморске висине, под врхом Велике Ранисаве. У односу на Валовито језеро даље је од пута Жабљак - Трса и због немирне пластике дна валова, снежаника и вегетације, тешко се види са веће даљине. Географске координате су му 19°05' ИГД и 43°05' СГШ. Од Жабљака је удаљено 11  km и лако је приступачно. Име је добило по тамнозеленој боји воде.

Слика Модрог језера

Топографска карта Модрог језера

За време лета површина Модрог језера је 7.300  m², те спада у најмања планинска језера Црне Горе. Има неправилан облик и недовољно јасно изражено дно. То се најбоље види из податка да део језера испод изобате од 1 m захвата само 2.580  m². SE део језера је проширен и има облик круга пречника 80 m. Према истоку језеро се сужава на 20 m и има изглед залива дугачког 130 m. Дужина језера је 230 m, а највећа ширина 75 m. Дужина обалске линије 20. августа 1970. године износила је 630 m. Дубина издуженог дела језера је 0,5 до 0,7 m, а централног већа од 1 m. У подножју сипара нагиб језерског дна ремете стеновити блокови, који потичу са Ранисаве. Између појединих блокова дубине износе 2,1 до 3,3 m.

Модро језеро је настало акумулацијом воде у преиздубљеном делу валова у подножју Велике Ранисаве. Дно и северна страна језерског басена изграђени су од сивих и светложутих лапораца, који имају особине вододрживих стена. Јужна страна, коју чини подножје Ранисаве, изграђена је од компактних кречњака. Моренског материјала на ивицама преиздубљеног дела валова нема, те се може сматрати да је језерски басен чисто ерозивна ткоревина. Морена има нешто даље од језера и помешане су са сипарским материјалом. На делу Модрог језера, преиздубљени сектор валова је уз десну страну, јер је њу, због кривине, ледник више еродирао. Због тога је попречни профил валова асиметричан. Подсецање десне стране валова од посебног је значаја за еволуцију језера. Због великог нагиба и хетерогеног петрографског састава, развили су се огромни сипари. Они својим основама належу на дно валова, а тиме и на језеро, непрестано га засипајући.[1]

Модро језеро се у прошлости на север и запад пружало до највиших делова удубљења у којем се данас налази. На исток је допирало до моренских наслага, из којих данас избијају снажни периодски извори. На овим деловима некадашња обалска линија може се доста прецизно реконструисати, јер је читав простор претворен у замочварено тле са дебелим слојем тресета и финим муљем, насталим распадањем лапораца и испирањем најфинијих честица из моренскик наслага. У правцу југа језеро је допирало до основне стене десне стране валова, где је данас део сипара, који полази из највишег дела Ранисаве и смањује површину језера.

Засипање језера сипарским материјалом изазива повишење језерског нивоа. Ово је у прошлости било јаче изражено него данас, јер је један део сипара умртвљен. Сипарски материјал који је доспевао у језерски басен потискивао је воду све док се она није прелила преко северног обода удубљења. Преливајући се преко лапораца вода је усекла корито и омогућила површинско отицање. Иако кратка, језерска отока има несаглашен профил. На делу пречаге дно јој је без већег пада, те вода споро отиче. Иза тога, на дужини од 15 m, пад дна корита отоке је 1,5 m, па су ту брзаци. Велика брзина воде условљава интензивну ерозију и снижавање обода басена. Даљим снижавањем доћи ће до већег отицања воде и језеро ће се смањити. Смањивање језера условљено је и све бујнијом вегетацијом која га настањује.

Модро језеро се храни водом неколико извора, падавина и снежаника, који се отапају крај обале до касног лета. Извори настају процеђивањем воде кроз моренски материјал и периодски су. Средином јула 1970. године давали су 30 l/sec воде. Извора има и на контакту кречњака и лапораца, али су мале издашности. Врло је вероватно да се известан број извора јавља и на језерском дну. На постојање већег броја извора и обиље воде која притиче од отопљеног снега и киша, најбоље указује количина воде коју из језера односи отока и јавља се на изворима крај њеног корита. У другој половини јула 1970. године у сливу језера постојала су два снежаника. Један је покривао сипар источно од језера и захватао површину од 2.000 m², а дебљина му је износила 3 m, интензивно се отапао, а снежница се губила у сипарском материјалу и процеђивала ка језеру. Други снежаник налазио се поред јужног дела језера. Допирао је до воде, која га је запљускивала и отапала. Снежаник се отапао и са горње стране и вода се процеђивала ка  језеру, условљавајући ниске температуре воде. Димензије овог снежаника биле су: дужина 85 m, ширина 30 m, дебљина 3 m. При лепом времену снежаници се отапају до почетка августа.

Поред површинске отоке Модро језеро губи воду и подземним процеђивањем. Поред корита отоке јавља се један извор са десне и два извора са леве стране. Издашност извора на десној страни у време лета је 8-10 l/sec. Оба извора на левој страни корита дају укупно 5 l/sec воде. Јачи извор лежи 1,2 m испод нивоа језера, а у нивоу језерске отоке у коју се улива. Од језера је удаљен 9 m. Извори на левој страни нижи су од нивоа језера 1,5 m, а удаљени су 11 m. Језерском отоком и изворима 20. јула 1970. године из језера је нестајало 50 до 60 l/sec воде. Примивши воду извора, језерска отока је текла површински и на растојању од 400 m два пута се ујезеравала, градећи плитке локве. Вода локви понире и поново се појављује у NE делу Суве локве.[2]

Колебање нивоа Модрог језера током године је незнатно. Пошто је језерски басен мали у њему увек има воде до нивоа дна корита отоке. Њиме је одређен максимум водостаја. За разлику од отоке, на ниво језерске воде утичу и издухе у којима се губи она вода која се појављује на изворима поред корита отоке.

Велика количина воде која притиче језеру и истиче из њега, уз малу запремину језерског басена, условљава велику проточност. Она је највећа у пролеће, а најмања током лета и зиме. Вода која притиче језеру веома се кратко задржава у њему, јер захваћена отоком отиче ка Сувој локви. То упућује на закључак да језеро има уједначен водни биланс и мале амплитуде колебања нивоа. Само изузетно сувих летњих месеци запажа се веће снижавање језерског нивоа. Тада језерска отока пресуши. Такво стање је  краткотрајно, јер се већ после првих јачих киша мали језерски басен брзо испуни водом до висине дна отоке.

Велика проточност условљава брзо кретање језерске воде. Најбрже се креће део воде око извора који притичу језеру и пред излазом отоке. Уопште узев, читава маса језерске воде, брже или спорије, креће се ка отоци. Велика проточност је од посебног значаја за термички режим. Најнижа температура језерске воде 20. јула 1970. године била је под снежаником који се отапао над јужним делом језера. На целој дубини температура воде износила је 6,2°С. То значи да је постојала изотермија. Исту температуру имали су и извори поред корита језерске отоке. У плићем делу језера, температура површинског слоја воде износила је 7,1°С.

У погледу хемијског састава, вода Модрог језера одликује се великом чистоћом, неутралном реакцијом, малом укупном и карбонатном тврдоћом и одсуством нитрата, нитрита, амонијака, гвожђа, мангана и угљендиоксида.

Угрожено сипаром, Модро језеро се све више смањује и може брзо да нестане. С обзиром да по својој привлачности представља интересантан туристички мотив у оквиру националног парка Дурмитор, треба му посветити посебну пажњу и заштитити га.

[1] По Ј. Цвијићу (9, 236) од најисточнијег дела Модрог језера сипарским материјалом одвојен је један део језера у посебну целину. Она се назива Срабље језеро и малих је димензија (дужина 45 m, ширина 35 m). Боравком на терену утврдили смо да је део Модрог језера заиста засут сипарским материјалом, али у њему и иза њега нема језера. До образовања језера се не може доћи, јер невезани сипарски материјал, представљен крупним кречњачким блоковима, не може да задржи веду. Назив Срабље језеро је неоправдан, јер језера нема. Уколико при отапању снега и после јачих киша дође до ујезеравања воде, формирају се само мање локве, које брзо нестају. За време испитивања Модрог језера (20. VII 1970) на месту где би по карти требало да се налази Срабље језеро, преко сипарског материјала, лежао је велики снежаник. Он се отапао, а вода која се процеђивала између блокова појављивала се у приобалном појасу Модрог језера.

[2] Сува локва се налази у преиздубљеном делу валова Пошћенске долине, између Модрог и Пошћенског језера. Са пута Жабљак-Трса лако се уочава. Има облик двоструког благог речног меандра. За време максималног водостаја достиже дужину од 350 m, а широка је 60 до 100 m. Максимална дубина воде не премашује 1,5 m. Вода у локви се кратко задржава, иако нема видљивих понора. Последњих година под водом је само 2 до 3 месеца. Дно Суве локве, највећег хидрографског објекта те врсте на Дурмитору, засуто је моренским блоковима и сипарским материјалом и добро је заравњено. После губљења воде на дну остаје танак слој муља. Он није довољан да спречи процеђивање воде и дуже одржавање локве.