Биоградско језеро

 

Име језера

Географска ширина

Географска дужина

Надморска висина

Дубина

Планина

Биоградско  језеро

42.898765°

19.599083°

1094

12.1

Бјеласица

 

 

 

Највеће и најпознатије језеро Бјеласице је Биоградско. Налази се у SW делу ове планине. Преко Језерштице припада сливу Таре. Лежи на 1.094 m надморске висине, а географске координате су му 19°36'30" ИГД и 42°52'40'' СГШ. Лако је приступачно, јер се од асфалтног пута у долини Таре, недалеко од ушћа Језерштице, одваја макадамски пут чија је дужина до језера 4  km. Од суседних градова Колашина и Мојковца удаљено је 16, односно 12 km. Језеро и његова околина чине најпривлачнији и најпосећенији део националног парка Биоградска гора.

 

Слика Биоградског језера

 

 

Топографска карта Биоградског језера

 

 

 

 

Топографска карта слива реке Језерштице

По својим димензијама Биоградско језеро спада у веће хидрографске објекте планинског дела Црне Горе. Издужено је од SE на NW и има неправилан облик. Састоји се из проширеног SE и издуженог NW дела, који један према другом леже под правим углом. Дужина језера, при водостају од 650 cm је 875 m. Максимална ширина је 410 m, а просечна 261 m. Обалска линија је ситно разуђена и у зависности од промена водостаја, подложна је великим променама. При водостају од 650 cm дугачка је 3.300 m. Мали заливи и ртови правилно се смењују на целој дужини. Ипак, најразуђенији је NE и SW део обале. Северни део обале представљен је стрмом и добро пошумљеном падином Јарчеве стране, која је изграђена од кречњака. Нагиб падине ремете долинице неколико повремених токова, који се дубоко увлаче у масив Бјеласице. Источни део приобалног појаса је најнижи и најнеприступачнији. Представљен је делтом Биоградске ријеке, која се пред ушћем рачва у више рукаваца. Источни приобални појас на дужини од 400–500 m и ширини од 100-200 m, представљен је наносном равницом изграђеном од песка и шљунка различитог састава. Водени рукавци, напуштена корита, бујна вегетација и велика влажност тла чине овај део приобалног појаса неприступачним. Непроходност је утолико већа уколико се више приближава језеру. Овај део терена плављен је за време средњих и високих вода, те обалска линија није стабилна. Незнатне промене водостаја изазивају велико померање обале по хоризонтали. SW обала представљена је подножјем стрмог одсека, који је на више места засут моренским материјалом. Хоризонтална и вертикална дисекција обале на овом сектору је највећа, јер је ту дубоко усечена долина језерске отоке (Језерштице). У правцу NW обала је мање разуђена, а на неким деловима чак праволинијска. Крајњи NW део има изглед благог лука, који је утолико изразитији уколико је ниво језерске воде нижи. Смештено у терминалном басену Биоградско језеро се не одликује само необичним изгледом, већ и сложеном конфигурацијом дна. То се најбоље види из распореда дубина, односно, положаја изобата, односа максималне према просечној дубини и дубина у NW и SE делу басена.

При водостају од 650 cm максимална дубина језера је 12,1 m. Зона највећих дубина налази се у издуженом NW делу, ближе SW него NЕ обали. За разлику од изобате од 10 m, која има нешто већу површину, изобата од 12 m  захвата само незнатан део језера. Дубине се најбрже повећавају од SW и NЕ обале ка централном делу басена. Већ на 5 до 10 m од обале дубина достиже 6 до 7 m. Овакав распоред дубина указује на велике нагибе страна басена, а они одговарају нагибима падина Јарчеве стране и Црвене греде. SE део језера је плитак. На неким местима 100-150 m даље од обале дубине не прелазе 2 m. Од W према Е дубине у овом делу језера се поступно смањују, а повећава количина напорног материјала Биоградске ријеке. Угао нагиба страна басена наспрам делте Биоградске ријеке износи 5°. Због малих дубина и нагиба дно је под хидрофилном вегетацијом, а и неке дрвенасте биљке (врба) дубоко залазе у језеро. Поједина стабла су под водом више месеци у току године. Максимална дубина источног дела језера је 4,8 m. Просечна дубина Биоградског језера као целине је 4,5 m. Због великих амплитуда водостаја морфометријски показатељи су променљиви. У току сувих летњих месеци, када ниво језера у односу на пролећне водостаја опадне за 4 до 6 m, језерска вода испуњава само најдубљи део басена на NW. Дубина језера смањи се на 5 до 6 m, дужина на 400 m, а ширина на 200 m. При тако ниским водостајима  SE део језера и широк приобални појас осталих делова језера постаје копно. Површина језера се смањи на 58.000 m², а запремина на 210.000 m³.

За одређивање површине и запремине воде и осталих морфометријских показатеља користили смо карту коју смо израдили при водостају од 650 cm.

Таб. 17. - Површина и запремина воде испод и између изобата

Изобата	F u m2	W u m3	Изобата	F u m2	W u m3
0	228.500	1.052	0-2	68.500	388.500
2	160.000	664.260	2-4	43.000	277.000
4	117.000	387.260	4-6	58.250	175.750
6	58.750	211.510	6-8	14.500	103.000
8	44.250	118.510	8-10	13.750	73.750
10	29.500	34.760	10-12	24.250	34.750
12	5.250	10	12-12,1		10

Површина Биоградског језера при водостају од 650 cm, је 228.500 m², а запремина 1.052.760 m³. По оваквим димензијама Биоградско језеро спада у ред наших највећих ледничких језера. Највећу површину захвата појас између обалске линије и изобате од 2 m. У том појасу налази се и највећа количина воде. Са снижавањем нивоа површина и запремина се смањују поступно до 4 m, а затим је изразит скок. Он се на терену огледа у томе што источни део језера постаје сув, а вода се повлачи у дубљи NW део. С обзиром на знатне амплитуде водостаја закључини смо да површина Биоградског језера варира између 40.000 и 270.000 m², а запремина од 100.000 до 1.200.000 m³.

Постанак језерског басена - Биоградско језеро је ледничког порекла. Припада групи акумулативних језера, а настало је у терминалном басену. За постанак језерског басена од највећег је значаја интензивна глацијација највиших делова Бјеласице. Западне стране Зекове и Црне главе биле су центри глацијације. Из циркова у изворишној челенци Биоградске ријеке, лед се кретао ка долинском дну, претворивши преглацијалну речну долину у валов. На свом путу, дугом нешто више од 8 km, Биоградски ледник примао је мање леднике са страна. Они су се формирали у највишим деловима долинских страна, у мањим и већим удубљењима. Са леве (SW) стране претицали су ледници из циркова Јагњеће рупе, Рупе кријештолске (1.900 m) и Огореле главе (1.890 m). Цирк Јагњеће рупе је на северној страни врха Троглав (2.070 m) и отворен је ка долини Биоградска ријеке. Цирк Јагњеће рупе један је од највећих на Бјеласици. Нешто више података о њему даје Б. Ж. Милојевић (14, 12). на северној страни Огореле главе има полукружни изглед и заравњено дно. Према долини Биоградске ријеке широко је отворен. Са десне (NE) стране на главном леднику кретали су се мањи из Релине, Риве и Јарчеве стране. На појаву ледника највишег дела Бјеласице указао је Б. Ж. Милојевић истичући да су „... на североисточној страни Лица развијени циркови из којих су полазили глечери с једне стране према С3, у долину Биоградске ријеке, а с друге према ЈИ, у долину Пешића ријеке“ (14, 16). Најбољи доказ постојања долинског ледника је простран и дубок валов Биоградске ријеке и велика количина моренског материјала акумулирана на простору од Биоградског језера до реке Таре. Извесна количина моренског материјала доспела је и у Тару и учествује у грађи флувиоглацијалних тераса низводно од ушћа Језерштице. Биоградски ледник се спуштао до висине од 1.000 m и ту наталожио морене. Њима је преграђен валов и створен издужен и простран терминални басен, чије је дно доста сложене конфигурације.

Моренског материјала, којим је преграђен валов, има на више места око Биоградоког језера. Поред NE обале моренски материјал наталожен је у виду издужене греде. Она се снижава ка језеру, а представља изразиту бочну морену плеистоценог ледника. По геолошком саставу (облуци зеленкастих шкриљаца и црвенкастих пешчара) одговара највишим деловима Бјеласице, где се формирао главни ледник. Моренског материјала има и крај SW дела језера где су морене акумулирана у виду бедема, који су растављени мањим удубљењима и просечени Језерштицом. Моренски материјал крај SW дела језера представља моћну чеону морену, која се над површином језера диже 10-20 m. Морена је изграђена од црвенкастих и сивих кречњака, који леже преко основне стене коју чине зеленкасти шкриљци. Они се запажају на местима где је Језерштица пресекла моренски материјал до основе.

Заграђен чеоном мореном басен Биоградског језера био је у прошлости пространији него данас. Смањивање језера условљено је брзим усецањем Језерштице у слабо везани моренски материјал. Све дубље усецање отоке значи све већу могућност отицања воде и снижавања нивоа језера. Судећи по висини моренског бедема и износу усецања Језерштице, може се закључити да је језеро у време отапања ледника и у фазама влажније климе холоцена, било 2 до 3 пута веће од данашњег. Максимална дубина му је достизала 25 до 30 m. Абразионе трагове у приобалном појасу који би потврдили претпоставку о вишем нивоу језерске воде у прошлости нисмо запазили. Они се у растреситом моренском материјалу нису могли очувати до данас. На падинама Црвене греде и Јарчеве стране, такође их је тешко утврдити, јер су оне под бујном вегетацијом. За усецање пространијих абразионих тераса није било довољно времена, нити су на језеру постојали високи таласи. На смањење језерског басена утицала је, и данас утиче, Биоградска ријека. Она га засипа великом количином вученог материјала. Испуњавајући њиме језерски басен, смањује простор за акумулацију воде, те је језеро све плиће и мање запремине. Засипање језера у прошлости било је интензивније него данас. Због обилнијих падавина протицај Биоградске ријеке био је већи, а тиме и ерозивна и транспортна моћ. Оваква ситуација потврђује схватање о пролазности језера као хидрографских објеката, тим пре што је губљење воде све веће, јер једним делом језеро лежи на креањаку. „Геолошки састав терена на коме се налази језеро је литолошки доста једноставан. Терен је изграђен од старијих порфирита, затим кавернозних тријаских кречњака и рецентног муљевитог наноса. Међутим, тектонски склоп терена је нешто сложенији. Несумњиво је да је контакт еруптива и кречњака тектонски и да је благо нагнут ка североистоку; али појединости тектонике нису разјашњене. Само језеро се једним делом налази на еруптиву, а другим, дубљим делом на кречњаку“ (20, 17-20).

Настало акумулацијом воде у терминалном басену најнижег дела валова Биоградске ријеке, Биоградско језеро има сложену еволуцију и низ специфичности режима и водног биланса.

Режим и водни биланс језера - Биоградско језеро припада групи проточних језера, јер има притоке - Биоградску ријеку и поток Бендовац и отоку - Језерштицу. Ове реке одређују основне карактеристике режима и водног биланса језера. Површина слива језера је 31,25 km². Од површине језера површина слива је већа 136,7 пута. Од укупне површине слива, 18,55 km² је под шумском вегетацијом, а 12,70 km² под ливадама, пашњацима и голети. Коефицијент пошумљености слива је 0,59. Шумски покривач и велика површина под ливадама и пашњацима спречавају интензивнији развој ерозије у сливу и тиме смањују засипање језера вученим и суспендованим материјалом.

Главна језерска притока је Биоградска ријека. Она је дугачка 7.960 m. Настаје спајањем два изворишна крака, од којих краћи полази од извора под Зековом главом, а дужи од извора под Турјаком. Извор дуже саставнице је на 1.860 m надморске висине. Како је ушће Биоградске ријеке на 1.094 m, то је укупан пад 766 m, а просечан 96,2 промила. Површина слива Биоградске ријеке је 25,97 km². На том простору развило се 15.310 m токова, те је густина речне мреже 589 m/ km² слива. Биоградска ријека је брз планински ток, који не пресушује ни за време најтоплијих летњих месеци. Из података краткотрајних осматрања видимо да су изражена два максимума и два минимума водостаја. Први максимум јавља се у мају. Условљен је пролећним кишама и отапањем снега. Секундарни максимум је у новембру, а последица је излучивања јесењих киша. Први минимум водостаја је у септембру. Настаје после дужег летњег периода са мало падавина и повећаних температура и испаравања. Други минимум је у јануару. Условљен је излучивањем снега, који се због ниских температура ваздуха не отапа и не учествује у храњењу протицаја. Протицај Биоградске ријеке не осматра се систематски. Судећи по величини слива и количини падавина, можемо закључити да при максималним протицајима доноси језеру 3 до 5 m³/sec воде,  а за време минималних 100 l/sec.

Поток Бендовац је друга значајнија притока Биоградског језера. Настаје од извора на NE страни врха Бендовца. Надморска висина извора је 1.700 m, а ушћа потока у језеро 1.094 m. Дужина овог тока је 2.500 m, укупан пад 606 m, а пресечен 242,2 промила. По великом паду Бендовац представља праву бујицу, али због мале количине воде и мале површине слива, који је под бујном вегетацијом, ерозија није развијена. Поток Бендовац је периодски,  али се одржава у већем делу године доносећи језеру 5-10 l/sec воде.

Поред воде Биоградске ријеке и Бендовца, Биоградском језеру притиче вода још неколико слабих повремених токова и извора. Поред тога, знатна количина воде потиче од падавина. Како је просечна годишња висина падавина у овом делу Бјеласице 2.154 mm, на језеро се током године излучи око 490.000 m³ воде.

У зависности од водостаја и протицаја притока и плувиометријског режима на једној и отицања, испаравања и понирања воде на другој страни, мења се ниво Биоградског језера. Максимални водостаји су у априлу и децембру, а минимални у септембру и октобру. Из дневника осматрања водостаја за 1966. годину види се да су изразито високи водостаји забележени 11. априла (700 cm), 2. и 13. децембра (699 cm), 30. децембра. (698 cm) и 10. априла (696 cm). Исте године изразито ниски водостаји забележени су 12. октобра (202 cm) и крајем октобра (202 cm). Водостај је био и нижи од наведених, али због лоше постављене водомерне летве није се могао читати. Овакве вредности високих и ниских водостаја указују да је годишња амплитуда водостаја око  5 m. Посматрано за дужи период амплитуда екстремних водостаја је још већа и износи 7 до 9 m. Велике амплитуде водостаја посебан су проблем туристичке валоризације језера, тим пре што се ниски водостаји јављају у време најинтензивнијих туристичких кретања у јулу и августу. Велике амплитуде водостаја негативно се одражавају и на живи свет језера. Због тога је неопходно што је могуће више уједначити водни биланс језера, односно, смањити амплитуде колебања нивоа.

Биоградско језеро губи воду отоком (Језерштица), понирањем и испаравањем.

Језерштица истиче из проширеног дела језера и после тока од 2.840 m улива се у Тару са десне стране. Површина слива Језерштице (са Биоградским језером и Биоградском ријеком) је 38,42 km². Укупан пад ове реке је 162 m, а просечан 57 промила. Непосредно по излазу из језера Језерштица пресеца бедем чеоне морене и интензивно га еродира, продубљујући своје корито све више. До скоро Језерштица је несметано истицала из језера и односила велику количину воде. То је доводило до брзог и великог опадања нивоа језера. Да би се то спречило, на излазу отоке подигнута је ниска брана од зиданог и набаченог камена. После изградње бране вода из језера отиче само при високим пролећним и јесењим водостајима. У односу на раније, корито Језерштице сада је дуже без воде У средњем току Језерштице јавља се извесна количина воде. То је она која се процеђује из језера кроз моренски материјал. Протицај Језерштице се не осматра. Из података о водостају за 1965. годину видимо да је корито било суво од 10. јануара до 3. марта, а затим од 14. до 25. марта, од 1. до 9. априла и од средине јула до краја октобра. Највиши водостај (64 cm) забележен је 20. маја.

Поред Језерштице као отоке, негативне компоненте водног биланса Биоградског језера представљају понирање и процеђивање воде и испаравање. Узроке губљења воде понирањем и процеђивањем најбоље је објаснио М. Јањић. Он истиче да „Губљење језерске воде настаје из више узрока, али је свакако основни од њих кавернозност тријаских кречњака, у којима се на СЗ делу језера, по самом његовом ободу налази преко 15 мањих вртача. Вероватно је да мањих левкастих проширења карсних канала има и по језерском дну. Поред кавернозности кречњака губљењу воде знатно доприносе и бројне прслине и пукотине ових тектонски јако оштећених кречњака. Оне су нарочито честе дуж једне зоне широке око 50 m која се пружа у правцу ИЈИ-ЗСЗ, а протеже се од једне језерске обале до друге.

Лаганим и сталним проширивањем тих поземних канала изазвано је све веће губљење језерске воде, тако да је данас понирање (око 60 l/sec) веће од прилива воде.

Путеви губљења воде су тројаки: највеће количине воде губе се дуж прслина, пукотина и нервних канала кроз саме кречњаке; добар део воде губи се дуж контактне зоне између еруптива и кречњака; најзад, практично незнатна количина воде губи се и кроз прслине у еруптиву.

Дубоки ерозивни засек Језерштице у непосредној близини језера, који је нижи за око 100 m од језерског нивоа знатно олакшава губљење и протицање језерске воде. Мала удаљеност усека Језерштице и његова велика дубина скраћују подземне путеве, а повећавају хидростатитички притисак и подземну ерозију те олакшавају знатно протицање подземне воде“ (20, 17-20).

Количина воде која се из језера губи испаравањем не може се тачно утврдити. С обзиром на велику количину падавина, повећану облачност, заклоњеност од удара ветрова, па и сунца, мишљења смо да испаравање није велико, тим пре, што је за време лета површина језера мала. У односу на остале компоненте водног биланса испаравање је мање значајно.

На крају излагања о водостају и водном билансу језера, можемо истаћи да је он веома сложен и да су неки елементи тешко мерљиви (понирање, процеђивање, испаравање). Водни биланс језера је позитиван у хладнијој половини године. Притицање воде у језеро највеће је у пролеће, те се оно тада повећава и постаје дубље. Током лета водни биланс језера је негативан, те се површина и запремина језера вишеструко смањују. Најважније компоненте водног биланса језера су површинско притицање (Биоградска ријека), површинско отицање (Језерштица) и све веће подземно губљење воде. Отварање нових и проширивање већ постојећих понора и процеђивање воде кроз моренски материјал има све већи значај за водостање и водни биланс језера. Ови елементи водног биланса одређују многе особине језера, од којих временска неуједначеност водостаја представља посебан проблем валоризације језера.

Температура, провидност и хемијски састав воде - Температура воде Биоградског језера осматра се редовно од фебруара 1963. године, али објављених података нема. Из дневника осматрања температуре за 1965. годину видимо да је од почетка до краја јануара температура површинског слоја воде опала од 3,0°С на 0,9°С. У фебруару је вода била још хладнија (0,6°С). Првих дана марта забележена је и температура од 0,4°С, али се већ крајем месеца повећала на 4,9°С. Температура воде у априлу кретала се од 3,6 до 7,8°С, а у мају од 5,5 до 10,4°С. Јуни је. доста топао. Почетком месеца температура воде је износила 9,1°С, а крајем месеца 14,4°С. Крајем јула језерска вода загрејала се до 20°С, али је у трећој декади августа опала на 14°С. У септембру температура се кретала између 15 и 13°С. Таква је била и почетком октобра али је убрзо опала на 5,9°С. У новембру температура је износила 7,2, односно 4,2°С, а у децембру се спустила до 2°С. Слично стање било је и 1973. гоцине. У првих седам месеци најнижа температура забележена је крајем јануара (0,6°С), а највиша 19. јула (19,8°С). Просечне дневне амплитуде температуре воде су мале, али повремено достижу и 3,5°С Температура воде уједначенија је током зиме него током лета. То је последица уједначенијих зимских температура ваздуха у односу на летње. Уз то, током лета запремина језера је мања, па се вода брже загрева и брже хлади.

Таб. 18. - Средње месечне температуре воде Биоградског језера по годинама од 1965. до 1970. у °С

Год.	I	II	III	IV	V	VI	VII	VIII	IX	X	XI	XII	Год.
1965	1,1	0,9	2,2	5,9	7,7	11,0	16,5	16,4	14,8	9,9	5,7	3,5	8,0
1966	1,4	2,3	3,7	7,6	8,4	11,4	15,7	18,3	14,6	11,6	5,5	2,5	8,6
1967	0,9	0,4	1,3	5,3	8,3	11,5	14,9	18,0	15,0	11,7	6,5	2,2	8,1
1968	1,2	0,6	2,3	7,7	10,2	13,9	17,5	15,5	12,5	9,7	6,7	2,7	8,3
1969	0,7	0,8	2,5	7,0	9,8	12,5	14,8	17,0	14,0	9,3	6,5	3,1	8,2
1970	3,1	2,5	1,4	5,4	7,5	10,8	14,4	17,0	14,8	-	-	-	-
Просек	1,5	1,2	2,2	6,4	8,6	11,8	15,6	17,0	14,2	10,4	6,1	2,8	8,1

Анализом података можемо утврдити да је вода Биоградског језера у јесен топлија од пролећа. Најниже средње месечне температуре су у фебруару (1,2°С) и јануару (1,5°С), а највише у августу (17,0°С). Средња месечна температура воде изнад 18°С је ретка појава. Године 1965. највиша температура језерске воде забележена је 27. јула (20,0°С), 1966. 20. августа (19,7°С) - 1967. 12. августа. (20,5°С), 1968. 14. јула (21,7°С), 1969. 16. августа (19,4°С), 1970. 9. августа (19,3°С) и 1971. 9. августа (17,4'°С). У свим овим годинама лед на језеру био је редовна појава у зимским месецима.

За време хладних зима Биоградско језеро се леди. Ледени покривач се одржава 30 до 60 дана и може достићи дебљину до 30 cm. На језеру тада влада инверсна температурна стратификација воде. За разлику од тога, у априлу се успоставља изотермија, која брзо прелази у нормалну термичку стратификацију. Крајем новембра и почетком децембра, када се површински слој језерске воде расхлади до 4°С успоставља се краткотрајна изотермија.

Температура воде са дубином током лета правилно опада. У јулу 1973. године, при температури површинског слоја воде од 18°С, температура воде на 2 m дубине износила је 15,1°С, на 4 m дубине 13,3°С, на 6 m за 11,2°С, на 8 m 10°С, на 10 m 9,5°С и на дну 9,5°С. Овакав распоред температура указује на непостојање изразитих термичких слојева, а нарочито не слоја температурног скока.

Провидност језерске воде мерили смо на већем броју профила и установили да је за време сунчаних летњих дана, у плитководном  SE делу 3,8, а у дубљем NW делу 6,5 m. У пролеће, када  је притицање воде велико и када са водом у језеро доспева велика количина суспендованог наноса, провидност је мања. Провидност се смањује и са опадањем језерског нивоа. Мала количина језерске воде при ниским нивоима изгледа доста прљава, јер се сав растресити материјал са обале повлачи заједно са водом.

Две хемијске анализе језерске воде указују да је она слабо алкална (рН = 7,7). Остатак испарења је 83-95 mg/l. Количина сувог остатка у води приобалног појаса је свакако већа и мења се током године. Највећа је у пролеће, а најмања током зиме. У језерској води нема трагова мангана, угљендиоксида, нитрита и амонијака, те је вода хемијски изванредно чиста. Укупна и карбонатна тврдоћа (2,8-2,2) веће су него у осталим језерима Бјеласице, јер је и већа површина слива у коме кречњаци имају знатно пространство.

Проблем санације и валоризације Биоградског језера је веома сложен и комплексан, те ће о њему бити више речи у посебном делу рада.