Забојско језеро

               Забојско језеро се налази у SE делу Сињавине. Лежи на 1.477 m надморске висине, а географске координате су му 19°23' ИГД и 43°00'40" СГШ. Околина језера позната је по Забојском катуну, а нешто даље у правцу NE је Добриловина. Језеро је тешко приступачно, јер се налази високо изнад кањонске долине Таре. За долазак на језеро неопходно је на кратком растојању савладати висинску разлику преко 800 m. Од асфалтног пута Мојковац - Ђурђевића Тара, стаза за Забојско језеро одваја се код манастира Св. Ђорђе и води SE делом Добриловине, поред стрмих стеновитих одсека и сипара до Градине. Од Градине, где се налази неколико сточарских колиба, стаза води за Забојски катун, а из овог до језера. Од асфалтног пута у долини Таре, на језеро се може стићи за 3 сата хода.

Слика Забојског језера

Топографска карта Забојског језера

                 Забојско језеро се налази у делу Сињавине где има више вртача и увала. Оне су за време плеистоцена представљале праве и снежничке циркове. Релативно мала надморска висина језера указује да оно не лежи у правом цирку, јер њих није било на висинама мањим од 1600-1700 SE. Простор око данашњег језера представљао је снежанички цирк. Међутим, од посебног је значаја што се терен јужно од језера диже неколико стотина метара више. У највишим деловима тога простора образовали су се прави ледници. Лед се кретао ка данашњем језерском басену, вршио ерозију, али је на NE страни басена сталожио морене. По оваквом начину постанка Забојско језеро одговара Ридском језеру на Проклетијама, са којим је слично и по облику и по димензијама. За време интензивнијих фаза глацијације ледник, који се спуштао до језерског басена, није се ту завршавао, већ се кретао на NE и рушио ка Тари. У ерозивном проширењу, код манастира Св. Ђорђе, спајале су се снежаничке и ледничке масе које су полазиле из Јасића, Забоја, Шумарачке косе, Градине и Добриловине. За време интерглацијација и интерстадијала ледник се повлачио у област данашњег језера и у виши простор у његовој позадини.

У погледу геолошког састава околина Забојског језера је доста сложена. На ширем простору источно од језера заступљени су кречњаци средњотријаске старости у којима има прослојака рожнаца. Исте стене јављају се и SW од језера. На њих са SW и W  належу верфенски слојеви, а има и еруптива. Према долини Таре јављају се спрудни кречњаци горње јуре, а на централном делу планине спрудни кречњаци горњег и средњег тријаса (38). Кречњаци, верфенски слојеви и еруптивне стене указују на некадашњу тектонску активност овог дела Сињавине. То је допринело да се Забојско језеро одржало до данас. Верфенски слојеви и еруптивне стене спречавају понирање воде, али оно ипак постоји, јер је језеро једним делом на кречњаку.

Средином јула 1973. године Забојско језеро је било дугачко 265 m, а широко 165 m. Просечна ширина му је 103 m, а дужина обале 650 m. На NE обала је представљена моренским материјалом, кроз који је усечена долиница периодске језерске отоке. На западу се јавља велики број кречњачких блокова који су хаотично разбацани не само поред обале, већ и по језерском дну. Део SW обале представљен је плавином повременог тока. Плавина се у виду две лепезе завлачи у језеро, повећавајући разуђеност обалске линије. У продужетку плавине је зона највећих нагиба страна басена и највећих дубина воде. Источно од плавине има обурвних блокова и сипарског материјала, а јавља се и мања урвина. Изданска вода је овде близу површине те је терен веома влажан, готово замочварен.

Басен Забојског језера има облик вртаче асиметричне у правцу N-S. Северна страна дна басена је блажих нагиба од јужне. Због тога се дубине из правца севера повећавају поступно, а из правца југа нагло. Источни и западни део басена су најплићи. Изобата од 1 m на више места удаљена је од обале 30 m. На таквом растојању у јужном делу басена дубине су преко 15 m. Максимална дубина језера је 18,8 m. По томе оно спада у најдубља језера Црне Горе. Просечна дубина језера је 6 m. Знатна дубина условљава велику запремину (167,785 m³), иако је површина језера релативно мала (27.600 m²).

Таб. 40. - Површина и запремина воде испод и између изобата

Забојско језеро нема сталне притоке. Водом га храни неколико извора, који се јављају у приобалном појасу. У јуну 1973. године два извора са јужне стране доносила су језеру 8-10 l/sec воде. Температура изворске воде износила је 4,8°С. Извори су од обале удаљени 20 m, али место где се вода појављује није примарно извориште. Примарно извориште засуто је стеновитим блоковима и не запажа се. Остали извори дају малу количину воде и периодски су, те не утичу много на водостање и водни биланс језера. Поред воде од извора, Забојско језеро прими од падавина око 55.200 m³ воде годишње.

Вода из језера губи се повременом површинском отоком, понирањем и испаравањем. Долиница и корито повремене отоке усечени су кроз моренски материјал на NЕ делу приобалног појаса. Дужина долинице је 50 m, ширина 5 до 7 m, а дубина 3 m. На дужини од 25 m почев од језера, дно долине има пад од 1 m и засуто је моренским блоковима. Низводно, пад долинског дна се повећава, а долиница се завршава на страни простране увале, на чијем се дну образује периодска локва. Укупан пад долинице је 14,5 m. Површинска отока постоји само за време високих пролећних водостаја. У току лета ниво језера је испод висине дна долинице, те језеро губи воду понирањем. Поред главног понора, који се налази западно од долинице, вода се губи и процеђивањем кроз моренски материјал. У њему се, на страни супротној од језера, јављају извори. У односу на ниво језера они су у јуну 1973. године били нижи 8,7 m. Температура воде им је била 11,7°С, а издашност 10-12 l/sec. После кратког тока преко моренских блокова, вода се ујезеравала градећи локву. На дну локве постоје понори и вода се губила у њима. У јуну 1973. године локва пред понором је имала кружни облик и пречник од 40 m. У јулу исте године је пресушила, јер су пресушили и извори. По траговима које оставља вода закључили смо да у време површинског отицања Забојског језера и веће издашности извора, локва достиже дужину од 200 m и дубину до 2 m. Због великог капацитета понора висок водостај локве је краткотрајан, те се она брзо смањује, што је последица и све мањег притицања језерске воде. Топографски услови и геолошки састав терена указују да се вода, која се губи у понору, појављује на извору код Јасића и гради систем слапова и водопада, јер се слива ка Тари.

Колебање језерског нивоа током године је 1-1,5 m. Максимални ниво језерске воде одређен је висином дна отоке. Пошто она може да прими велику количину воде, високи водостаји су краткотрајни. Језеро тада има позитиван биланс. Почетком лета ниво воде је нижи од дна отоке, те се вода губи самопонирањем. Водни биланс је извесно време уједначен, али брзо постаје негативан, јер је притицање мање од губитака.

Забојско језеро је веома сликовито, јер га са свих страна окружује шума букве и смрче. Велика дубина и сенке приобалне вегетације, дају води тамнозелене тонове. Провидност језерске воде је 8 m, што значи да је вода веома чиста. Над плићим приобалним деловима она је бистра и провидна до дна. Чистоћу језерске воде ремете оборена стабла, која се распадају у приобалном појасу и хидрофилна вегетација, која се јавља пород обале.

Температура језерске воде 23. септембра 1967. године, у 12 часова, при температури ваздуха од 15°С, износила је 15°С, а садржај кисеоника у површинском слоју воде 8,95 mg/l (37, 41). За време наших истраживања у јуну 1973. године температура површинског слоја воде износила је 14,2°С. Током дана се незнатно мењала, јер је време било прохладно. Од површине ка дну температура воде се правилно снижавала. На дубини од 5 m износила је 10,1°С, на дубини од 10 m 8,2°С, а на дубини од 15 m 6,8°С и није се мењала до дна. Ниску температуру воде дубљих слојева  условљава изворска вода која притиче језеру, јер јој је температура и за време најтоплијих  летњих дана 4,8°С. Контакт кречњака и вододрживих стена на подручју језера и његове ниске температуре у дубини указују и на постојање сублакустријских извора. У току лета језеро има нормалну термичку стратификацију. Она је условљена повишеним температурама ваздуха и слабом покретљивошћу језерске воде. У току зиме језеро је под ледом. Негативне температуре ваздуха на Сињавини одржавају се 120 до 140 дана годишње. То упућује на закључак да је језеро под ледом и снегом око 3 месеца годушње.

Реакција воде Забојског језера је благо алкална, јер је pH = 7,7. Количина сувог остатка је 113 mg/l. Суви остатак потиче од честица распаднутих биљака и еродираног материјала који сливањем падавина доспева у језеро. Укупна тврдоћа воде је 5,82 °dH, а карбонатна 5,71 °dH. Релативно велика карбонатна тврдоћа и садржај калцијума од 56 mg/l указују на велико распрострањење кречњака у сливу. У језерској води има и доста силицијумдиоксида (5 mg/l). То је исто колико и у води Биоградског језера, а више у односу на сва остала проучавана језера. Силицијумдиоскид потиче из верфенских пешчара и еруптивних стена, а истог порекла су сулфати (9,62 mg/l) и хлориди (4 mg/l).

Тешко приступачно Забојско језеро до сада није имало готово никакав привредни значај. Он ће бити такав и у будуће, јер је околина језера слабо насељена.