ЈЕЗЕРА БЈЕЛАСИЦЕ

Планина Бјеласица налази се између Лима, Таре, Равне ријеке и Бистрице. Долина Лима чини границу према Проклетијама и Пештерској висоравни, а кањон Таре границу према Сињавини. Са својим огранцима, који се у појединим деловима различито називају, Бјеласица захвата простор од 130 km². Главни планински венац пружа се од Колашина и Мојковца до Лубнице и Иванграда и дугачак је 20 km. Посматрана у ширем смислу, Бјеласица се састоји из три планинска гребена динарског правца пружања.

Најсевернији је главни планински гребен, на којем се поред Јарчеве стране (2.032 m) диже и највиши врх планине Црна глава (2.137 m). Централни део овог гребена Бјеласице, који се пружа између Биоградскe ријеке на југу и Бјелојевићке ријеке на северу, назива се Шишка планина. Она представља један од центара плеистоцене глацијације овог дела Црне Горе. Нешто јужније је гребен Лице. Он се пружа између Биоградске ријеке, на северу и Лица је трећи гребен Бјеласице. Он се назива Кључ и нижи је од 2.000 m (Кључ 1.926 m, Равни кључ 1.948 m и Отмичевац 1.927 m). Североисточне стране ова три гребена одликују се облицима глацијалног рељефа.

Три планинска гребена и бројне долине (валови некадашњих ледника) указују на велику дисекцију и вертикалну разграну рељефа. Док се највиши делови гребена дижу преко 2.000 m надморске висине, дна долина планинских потока и река су на висинама мањим од 1.000 m. Дубоко усечене долине и високи гребени чине Бјеласицу тешко проходном, нарочито у правцу југ-север. Ипак, захваљујући развијеном сточарству, кретања по планини имају стару традицију. Током лета нема дела планине на којем сточари не напасају своја стада.

У морфолошком погледу на Бјеласици се може издвојити дисецирана површ висине 1.800-1.900 m. Она је нарочито лепо развијена у шкриљцима и под пашњачком је вегетацијом. Приближна висина највиших врхова Бјеласице указује на постојање једне више површи, која је развијена на кречњацима, које на више места пробијају еруптиви.

У погледу геолошког састава Бјеласица је доста сложена. Основу планинске масе чине црвенкасти и зелени кварцевити шкриљци и моћне наслаге сивих и црвенкастих кречњака. На неким местима срећу се песковите глине, а од млађих наноса морене и флувиоглацијални материјал. На геолошкој карти Бјеласице, размере 1:25.000, коју је израдио Завод за геолошка истраживања Црне Горе из Титограда, види се велико пространство еруптивних стена у централном делу планине. Изнад њих се дижу кречњаци, црвени и зелени пешчари и шкриљци. Знатно пространство вододрживих стена условило је постојање бројних хидрографских објеката. За разлику од кречњачких терена, који су безводни, терени изграђени од шкриљаца обилују водом. У њима су изворишни делови многих притока Лима и Таре. Највише извора има на контакту кречњака и вододрживих стена. Извора има више у западном него у источном делу планине. Централни део планине чини простор између Зекове главе, Црне главе, Белила и Троглава. Са највишег дела планине полазе планински токови на све стране, дубоко дисецирајући планинску масу.

Интерпретирајући климатске карте Атласа климе СФРЈ (47) видели смо да је средња годишња температура ваздуха 8°С у подножју, а 2°С у највишем делу планине. Најниже средње месечне температуре имају јануар и фебруар. У највишим деловима Бјеласице оне износе -4 до -6°С, док су у поножју нешто више (-2°С). Највише средње месечне температуре ваздуха су у јулу и августу и достижу 12°С у највишем, односно, 18°С у најнижем делу планине. Септембар је топлији од априла, а октобар од марта. Уопште узев, јесен је топлија од пролећа. Годишња амплитуда температуре ваздуха је 18–20°С и смањује се са висином. Негативне температуре ваздуха у долинама које окружују планину јављају се средином новембра и одржавају се до краја марта. Број дана са негативним температурама износи 100 до 160 током године. Број дана са температурама ваздуха на Бјелсици изнад 10°С је 60 до 100 годишње. Жарких дана са температуром вишом од 25°С у подножју има 20, док се у највишем делу планине јављају изузетно.

Висина падавина осматра се само на кишомерној станици „Биоградско језеро“. Средње месечне вредности за период 1958-1970. године дате су у таблици 16.

Таб. 16. - Средња месечна висина падавина на Биоградском језеру

Бјеласица добија два пута више падавина од просека за нашу земљу. Тиме се може објаснити богатство планине водом. Максимум падавина је у децембру, а минимум у августу. Овакав плувиометријски режим од посебног је значаја за водостање и водни биланс сливова река и језера и издашност извора на овој планини. Велика количина падавина у новембру, децембру, јануару и фебруару указује на обилан снег. Просечна висина снежног покривача највишег дела Бјеласице је 150 до 200 cm. Први снег јавља се почетком октобра, а последњи у мају. Број дана са снегом дебљим од 1 cm је 150 до 180 у години. Снежни покривач дебљи од 80 cm, одржава се 100 до 140 дана годишње. У нижим деловима планине снег се отапа у марту, а у вишим у априлу, што уз пролећне кише условљава високе водостаје на рекама и језерима. Велика количина падавина у априлу и мају, продужава време одржавања високих водостаја на хидрографским објектима и релативно ниску температуру њихове воде.

Слично осталим високим планинама Црне Горе и Бјеласица је за време плеистоцена била захваћена глацијацијом. Међутим, глацијални рељеф као и читав низ појава и објеката условљених постојањем ледника није довољно проучен. Изузимајући Б. Ж. Милојевића (14) овим проблемима се готово више нико није бавио. Иако веома интересантна - Бјеласица је остала географски недовољно проучена.

По Б. Ж. Милојевићу (14, 17) Бјеласица је била захваћена двема глацијацијама. За време старије фазе ледници су били дужи и моћнији. Полазили су из циркова и кретали се валовима - данашњим речним долинама. Дужина долинских ледника била је различита. Чеоне морене долинских ледника јављају се на висинама од 1.112 m (код Биоградског језера), 1.295 m (на ушћу Пешића ријеке у Јеловицу), 1.300 m (NE од Кључа), 1.460 NE (горњи ток Бјелојевића ријеке) и 1.558 NE (долина Суводола). За време млађе фазе глацијације ледници су били циркни. Карактеристични су за највише делове планине и то за NE падине, на којима је снежна граница била нижа него на SW. Висину снежне границе тешко је одредити. Судећи по висинама моренских наслага на дну појединих циркова, можемо закључити да је она била на висини од 1.700 m. На овој висини налази се најнижи цирк Бјеласице у изворишном делу Мушовића ријеке.

Због велике преплеистоцене дисекције рељефа, коју је глацијација још више потенцирала, и поред постојања површи од 1.800 до 1.900 m надморске висине, на Бјеласици није дошло до образовања јединственог леденог покривача већих размера. Ледници су се формирали само у изворишним облуцима преплеистоцених река и на преседлинама највишег дела планине. Како је највиши део планине на знатном пространству изграђен од кречњака, преглацијалне увале и вртаче биле су погодна места за образовање ледника. Најинтензивнија глацијација била је у централном делу планине.

Лединци Бјеласице од великог су значаја за савремену морфологију планине и постанак већег броја језера и локви. Од јeзeра на Бјеласици проучили смо Биоградско, Пешића језеро, Велико и Мало Шишко и Велико и Мало Урсуловачко. Остала „језера“ на Бјеласици су у ствари локве малих димензија и бујне вегетације. Најпознатије су Шеварина локва, недалеко од Шишког језера, Ропска и Ракитска локва под Турјаком, две локве у цирку Пешића језера, локва поред Малог Урсуловачког језера и друге.