Црно Велико и Мало језеро

 

 

Име језера Географска ширина Географска дужина Надморска висина Дубина Планина
Црно Велико  језеро  43.146154°  19.092141° 1422 24.5 Дурмитор

 

 

Црно jезеро je по површини на другом месту међy планинским језерима Цpне Горе. Beћy површину од њега има само Плавско jезеро. Због тога заслужуjе посебну пажњу, тим прe што je по многим особинама jединствен хидрографски обjекат у нашоj земљи. Налази ce 3 km SW од Жабљака, ca којим je повезано асфалтним путем, па jе лако приступачно. Око jезера je изгрaђена стаза, те се може разгледати са свих страна. Географске координате централног дела jезера су 19°05'35" ИГД и 43°08'30" СГШ. Има облик броjа 8, са већим NE и мањим SW делом. Ови делови jезера називаjу се Велико и Maло jезеро. Пошто су повезани језероузином, чине jединствену хидрографску целину.

 

Слика Великог и Малог Црног језера

 

 

 

 

Топографска карта Великог и Малог Црног језера

 

 

 

Топографска карта слива Великог и Малог Црног језера

 

Дужина језера, при нивоу jезерске воде на коти 1.422 m, износи 1.155 m, а максимална ширина 810 m. Посматрана појединачно, Велико jезеро je дугачко 855 m и широко 615 m, а Мало језеро je дугачко 605 m и широко 400 m. Језероузина измеђy њих широка је 60 m. У зависности од колебања нивоа, мењаjy се сви морфометријски показатељи. При летњем нивоу воде (кота 1.417) дужина језера je 1.050 m, а ширина 590 m. Велико jезеро дугачко је тада 710 m и широко 560 m. При летњем водостају Мало језеро je дугачко 560 m и широко 375 m. Jезероузина се сужава на 25 m. Дужина обалске линије у пролеће је 4.395 m и одликује се ситном разуђеношћу. Од укупне дужине обалске линиjе Велико језеро чини 2.690 m, а Мало језеро 1.705 m. При нивоу од 1.417 m апсолутне висине, дужина обале је 3.900 m (Велико језеро 2.265 m, Мало језеро 1.635 m). Коефицијент pазуђености обалске линије износи 1,8. На највећем делу језера обала је стрма и стеновита. То je нарочито изражено на Малом језеру, над чиjом се површином стране Дурмитора дижу под углом од 40 до 60°. Стрмим странама одликује се и полуострво кoje се завлачи у средишњи део језера са западне стране. Од овог полуострва до ушћа Млинског потока (западна страна) приобални поjас је такође стрм. Велики нагиби условљени сy раседањем терена. Дуж раседа jе дошло до издизања главног гребена Дурмитора у односу на Дробњачку површ. Настало на контакту ових двеjу целина, Црнo jезеро je асиметрично. Док je SW страна висока и стрма, NE je ниска. Наjмањи нагиби приобалног поjаса су од ушћа Млинског потока до излаза jезерске отоке. Са те стране, долином oтокe, jезеро je отворено ка површи. Поред високих и стрмих делова приобалног поjаса су стрме стране jeзерског басена и велике дубине. При промени водостаjа хоризонтално померање обале je мало. Обрнуто, у продужетку ниских приобалних делова су благи нагиби страна jезерског басена, мањe дубине и већe хоризoнтално померање обалске линиjе при промени водостаја.

Надморску висину Црног jезера тешко je одредити, jep ниво воде током године знатно колеба. Како се не врше свакодневна осматрања водостаjа, тешко je одредити средњи годишњи водостаj. На топографскоj карти 1:50.000, Жабљак, лист 4, ниво jезера означен je котом 1.413 m. Апсолутна кота „О“ водомера постављеног 1. септембра 1950. године je 1.416,907 m, а репера PN 25471, који се налази недалеко од излаза отоке je 1.426,127 m (4). Из података сазнаjемо да максимални ниво jезерске воде достиже коту 1.422,5 m, а минимални у Великом jезеру 1.417,5 m и Малом 1.415 m. На основу ових података можемо закључити да јe надморска висина cpедњег стања jезерске воде 1.418,5 m. У зависности од промена нивоа jезерске воде мењajy ce дубине. При максималном нивоу Мало jезеро je дубоко 49,1 m, а Велико 24,5 m. За разлику од највећe, просечна дубина Малог jезера je 25,5 m, Великог jезера 12,2 m, а Црног jезера као целине 16,8 m.

Различите вредности максималних и просечних дубина Малог и Великог језера указују на сложену конфигурацију дна. У пространом и плићем басену Великог jезера, дубине се од обале ка централном делу поступно повећавају. Због тога изобате имаjy изглед концентричних кривих линија. Нагиби језерског дна су благи и нема већих прегиба. Западни део језера је плићи, jep га засипа Млински поток. За време ниских водостаја, на језерском дну у продужетку ушћа Млинског потока види се велика плавина. Она има лепезаст облик и ширину преко 200 m. Млински поток засипа језерски басен, смањује запремину воде у њему и мења конфигурацију дна. Сигурно je да ће у будућности плавина изаћи изнад површине воде и пореметити садашњи положаj обалске линије. Наjвећи нагиби страна језерског басена и највеће дубине Великог језера су поред jужне обале и на страни полуострва које га одваја од Малог jезера. На само 5 до 10 m од обале дубине износе 10 до 15 m, а нагиби 50 до 60°. Посматран у целини басен Великог jезера je асиметричан у правцу SE - NW, централне језерске равни нема, што се може објаснити специфичним постанком језерског басена.

Површина Великог језера, при максималном нивоу воде износи 338.450 m2, а запремина 4,146.227 m3.

У мањем, али дубљем басену Малог језера, дубине се повећавају веома брзо. Нагиби страна jезерског басена готово свуда прелазе 50°. Дно je стрмо и стеновито. Jезерски басен има изглед дубоке, симетричне вртаче. Површина Малог језера при максималном водостају је 177.750 m2, а запремина 4.550.499 m3. У односу на Велико језеро површина му је мања за 160.700 m3, а запремина већа за 104.272 m3. Површина Црног језера, као целине, је 516.200 m2 (0,516 km2) , а запремина 8.716.726 m3.

Због кречњачког састава терена тешко је одредити праву површину слива Црног jезера, тим пре што се орографско развође не поклапа са хидpографским. Површина слива не премашуjе 30 km2.

Таб. 4. - Површина и запремина воде испод и између појединих изобата Великог jезера

Изобата

F u m2

W u m3

Изобата

F u m2

W u m3

0

338.450

4.146.227

0-5

106.900

1.425.000

5

231.550

2.721.227

5-10

44.125

1.047.437

10

187.425

1.673.990

10-15

40.725

935.312

15

146.700

838.679

15-20

64.010

573.475

20

82.690

265.203

20-24

61.425

259.887

24

21.265

5.316

24-

21.265

5.316

Таб. 5. - Површина и запремина воде испод и између поjединих изобата Малог jезера

Изобата

F u m2

W u m3

Изобата

F u m2

W u m3

0

177.750

4.550.499

0-5

24.050

828.625

5

153.700

3.721.874

5-10

19.820

718.950

10

133.880

3.002.924

10-15

16.200

628.900

15

117.680

2.374.024

15-20

14.630

551.825

20

103.050

1.822.199

20-25

15.070

477.575

25

87.980

1.344.624

25-30

13.955

405.010

30

74.025

939.514

30-35

9.275

346.945

35

64.750

692.669

35-40

17.950

278.875

40

46.800

313.794

40-50

12.600

202.500

45

34.200

111.294

45-49

13.200

110.284

49

20.925

1.046

49-

20.925

1.046

Како je Црно језеро јединствена хидрографска целина, то најбољу представу о површини и запремини воде између и испод појединих изобата дajy резултати приказани у таблици 6.

 

 

Таб. 6. - Површина и запремина воде испод и између поjединих изобата Црног језера[1]

Изобата

F u m2

W u m3

Изобата

F u m2

W u m3

0

516.200

8.716.726

0-5

130.950

2.253.625

5

385.250

6.443.101

5-10

63.945

1.766.387

10

321.305

4.676.941

10-15

56.925

1.464.212

15

264.380

3.212.703

15-20

78.640

1.125.300

20

185.740

2.087.402

20-25

76.495

742.778

25

87.980

1.344.626

25-30

13.955

405.010

30

74.025

939.614

30-35

9.275

346.945

35

64.750

692.669

35-40

17.950

278.875

40

46.800

313.794

40-50

12.600

202.500

45

34.200

111.294

45-49

13.200

110.248

49

20.925

1.046

49-

20.925

1.046

Постанак jезерског басена - Басен Црног jезера морфолошки je веома сложен. Због тога је проблем његовог постанка привукао пажњу већег броjа научника који су изнели свoja схватања. У њима има доста заједничког, што се мора посебно уважавати. Постанак језерског басена мора се посматрати у општем склопу морфолошке еволуције главне дурмиторске масе и источне подгорине. За постанак басена од значаја je раседање терена, глациjациjа, преглациjални и савремени крашки процес.

  1. J. Цвиjић истиче да „Има jезера везаних за венгенске пешчаре, али изгледа да су ови дуж раседа оголићени; те су врсте Змијиње и Велико и Мало Црно Jезеро. Сви jезерски басени, везани за ове пешчаре, налазе се на висини од 1.400-1.600 m, најнижа су језера дурмиторске области. Haјвећe je Велико Црно Jезеро“ (9, 157).

„У тектонским покретима издигнуту дурмиторску површ усечене су броjне увале. Оне су за време плеистоцена биле под ледом. Сва планинска маса Дурмитора била je дакле у ледено доба затрпана снегом и ледом... На све стране су полазили глечерски jезици, најдебљи и наjдужи на С и СИ према површи Дробњачких jезера... Према Дробњачкој површи глечери су избиjали кроз широке или уже отворе... Те отворе називамо глечерским вратницама. Има их троjе: вратнице око Стожине, кроз које избијао глечер Доброг дола и двоје вратнице око Међеда, кроз које су избијали глечери Усовина и нарочито велики глечер Алишнице испод Ћирове пећине“ (12, 4). На местима где се из највиших делова Дурмитора ледник Алишнице рушио на Дробњачку површ, вршена је интензивна ерозија кречњачке подлоге. У тектонски разбијеном кречњаку и његовом контакту са пешчарима, ерозивни процес je веома брзо напредовао. На тај начин издубљен је басен Црног jезера. J. Цвијић убраја Црно језеро у групу субдурмиторских jезера, тј. оних кoja леже „на прелазу дурмиторске масе у Дробњачку површ, дакле дуж линиjе где је глечер падао на површ и где се вршила најјача глечерска ерозија. Тако је Црно Jезеро издубљено поглавито у тријаском кречњаку, преко кога на доњој ивици језера леже мoрене. Према пластици дна и распореду дубина ово су типична језера глацијалне ерозије. Глечер велике дебљине, стешњен измеђy Међеда и Црвене стиjене сурвао се низ одсеке на Дробњачку површ и због тога имао највећу ерозивну снагу, издубио Мало Црно Jезеро, из те дeпресиjе се таласасто дизао преко пречага данашњег споjног канала, затим поново падао и дубио басен Великог Црног Jезера. Као да je у доњим партијама глечера било сврдластог дубљења, еворсиjе“ (12, 10-11).

Слично мишљење о постанку басена Црног језера имао је и Б. Ж. Милоjевић. Он истиче да ,,Значаjне облике постале радом ледничке ерозије представљају басени Малог и Великог Црног Jезера, коjи леже у источној подгорини. Басен Малог Jезера лежи у подножjу Локвица и Савина Дола. Ледници коjи су полазили из ових циркова, спајали су се, стропоштавали низ падину високу око 400 m и у подножју издубили поменути мањи али дубљи басен. Исти ледник, прелазећи пречагу на СИ и спаjаjући се са ледником коjи је долазио из Алишнице, издубио je већи и плићи басен Великог Jезера“ (18, 21). Басен Црног језера представља специфичну врсту џиновског лонца у којем су ce акумулирале воде постале отапaњем ледника. Oвакво схватање постанка бaсена потврђују велике дубине језера непосредно испод одсека и мање дубине ка истоку.

Нешто другачиjе схватање о постанку басена Црног jезера изложио je З. Бешић. Он с правом придаjе велики значај преглациjалном крашком процесу, коjи je створио многе инициjалне облике рељефа нa Дурмитору. Крашки процес je одредио и хидрографске карактеристике ове планине, jep је дезорганизовао првобитну мрежу површинских токова. 3. Бешић истиче да се „Басен Црног jезера може сматрати као продужење карсне увале JIоквица у СИ пpавцу.... JIоквице су дaкле стapa дурмитopскa речна долина чиjи je развоj прекинула снажна карстификациjа и то jош преглациjалног доба и спустила њeгoвe воде у подземље дурмиторског карста. Дакле jош пре глациjациjе наступила je снажна карстификација целе долине и створила у њој шкарпе, пећине, вртаче и мањe увале. Jедна од увала је данашњи басен Великог језера, док је Мало jезеро било оформљено jош у том времену у облику дубоке и простране вртаче“ (22).

На прави значај тектонике за постанак и одржавање Црног језера најбоље је указао В. Радуловић: (29) „За основне хидролошке карактеристике најважнији je реверсни расед краљушасте структуре коjи се пружа са југа у правцу језера. Дуж овог раседа навучени су доњетријаски пешчари, глиновито-лапоровити кречњаци, шкриљци, туфови, бентонити и рожнаци, преко млађих мезозоjских карбонатних седимената. Раседи коjи cy значаjни за подземну циркулациjу воде утврђени су и на западном ободу Малог jезера. Зaпадно од Малог jезера утврђен je већи броj раседа правца JЗ-J и СИ-С. Има и раседа правца 3-И, од коjих се jедан спушта до превлаке између Великог и Малог jезepа. Црно jезeро ca његовим сливом налази се у чеоном поjaсу Дурмиторске навлаке. Између чела те навлаке и чела краљушти кoja долази са jyгa од Мотичког гaja према Цpном jезeру налазе се дурмиторски масиви претежно изграђени од карбонатних седимената. Из тог простора Црно језеро добиja воду. Источно и сјевероисточно од Црног jезера средњотријаски кречњаци имаjу углавном динарско пружање и пад према сjевероистоку. Такво пружање, али са знатно стрмиjим падом имаjу доњотpиjски седименти откривени и jужно од Великог ока Црног jезера. По западном ободу Великог ока и по ободу Малог ока видно je пружање слојева од сjеверозапада ка јyгoистоку или од cjeвepa према jyгy са падом слојева према јyгoзападу или западу. Ово указује на присуство, баш у пpедjелу Црног jезера, једне деформисане антиклиналне структуре. Овакав стратиграфcко-литолошки састав и тектонски склoп терена иэмеђу риjека Комарнице и Таре, а нарочито терена на коме леже воде Црног jезера je од пресудног утицаја на постојање самог jезера, његово храњење и пражњење водама као и на механизам тих процеса“ (29, 231).

Општи закључак о постанку Црног језера је да је оно полигенетско. За постанак jезерског басена од највећег је значаја тектоника, затим карстификациjа, којом је дезорганизован ток коjи je полазио из Локвица, интензивна глацијална ерозија и извесна акумулациjа моренског материјала. Различит изглед и димензије Малог и Великог језера условљене су контактом кречњака и верфенских пешчара. Мало jезеро лежи на кречњацима, те je пpеглациjални крашки процес ту више напредовао него нa простору Великог језера. За савремени изглед језера од значаја je и постглацијални развој крашког процеса.

Црно jезеро je у прошлости било пространије и дубље него данас. Са источне стране било je заграђено моћним наслагама морена, чиjи се остаци и данас запажаjу око излаза jезерске отоке. Моренским материjалом била je покривена и кречњачка греда кoja ce налази 400 m дaљe од jезера, а коjy је просекла jезерска отока. Површинску отоку jезеро je добило при највишем водостаjу. Она je наследила преглациjални средњи и доњи део долине Локвице, текла кроз данашње жабљачке ливаде, сужење Кљештине ка Пирлитору и Међужваљу и ту се уливала у Tару. На месту изласка из jезера отока je еродирала знатну количину мopeнског материјала и однела га у Taру. Задржавши првобитни правац, jезерска отока се временом епигенетски усекла у поменуту кречњачку греду, издубивши клисурасту долину дубоку 10 до 15 m и дугачку 70 m. Износ уceцaњa, језерске отоке указуjе да jе ниво Црног jезера био 15 m виши у односу на данашње стањe. Уceцaњe отоке било je интензивно, те je ниво jезера брзо опадао. Када je губљење водe у понорима Малог јeзера постало већe, а притицање воде у језepo мање, стална отока je претворена у периодску, а ова у понорницу. Корито отоке у средњем и доњем току постало je суво. У њему cy се појавили понори, а дошло je и до обурвавaња страна, те јe засуто блоковима. Данас су активни само наjузводниjи понори. Они се налазе код Жабљака и могу да приме сву количину воде која отиче из jезера. Извесне претпоставке да се и у недавноj прошлости, при високим пролећним вoдoстаjима Црног jезера, фopмирала површинска отока, кoja je доспела до Таре, не могу се прихватити. У долини Жабљачке риjеке Б. Ж. Милојевић (18, 23) jе запазио три терасе. Оне имаjу релативну висину од 25, 15 и 5 m, а виде се узводно од Жабљaка. Највиша тераса је вероватно неогене старости и потврђује претпоставку о постојању јединствене долине Локвице. Две ниже терасе су плеистоцене, односно, холоцене старости. Настале су кpajeм вирма и почетком холоцена. Тераса од 15 m релативне висине одговара износу усецања отоке у кречњачку греду низводно од jезера.

Водостање и водни биланс jезера - По низу хидрографских особености Црно jезеро је јединствено не само у Црној Гори, већ и у нашоj земљи. Међутим, многе законитости се не мoгy сагледати jep нема података дужих осматрања низа појава. Тек последњих година постављени cy водомери и језеро је картирано. Објављених података о водостају и водном билансу нема, па се о томе може говорити само уопштено.

Максимални ниво језерске воде je у пролеће, а минимални крајем лета. У периоду од 1964. до 1968. године максимални ниво jезерске воде износио је 1.422,71 m (апсолутна висина), а минимални 1.417,60 m (апсолутна висина). Амплитуда између забележених вредности износи 5,02 m. Међутим, кратак период осматрања не указуjе на право стање. Водостаји могу бити знатно виши, односно, нижи. То наjбоље потврђује чињеница да само током једне године амплитуда водостаја достиже 5 m (1967. године 4,98 cm, а 1965. год. 4,97 cm). При максималном водостају језеро je веома пространо и површински отиче Жабљачком риjeкoм. Максимални ниво не одржава се дуго, јер отока однoси велику количину воде. Снижавањем нивоа смањује се и површинско отицaње и почетком лета сасвим престajе. За време високих водостаја ниво воде у Малом и Великом jезеру на истој јe висини. 3а разлику од тога, при ниским водостаjима ниво воде у Великом jезеру je 4 до 6 m виши од нивоа воде у Малом jезеру. При минималним водостаjима ниво воде у Малом jезеру je на 1.413 m апсолутне висине. То значи да je апсолутна амплитуда колебања нивоа Црног jезера 8 до 10 m. Колебање нивоа је лако уочљиво  у пpолеће, када се jезеро пуни и током лета, када се празни. Само у току 24 часа ниво jезерске воде може да се промени за више од 30 cm. Нагло повишење нивоа могу да изазову и jaкe летње кише. Ову смо поjаву посматрали више nyта. После jаке кише, кoja је падала у преподневним часовима 16. jула 1970. године, ниво jезерске воде повисио се за 4 cm. Са мањим прекидима киша je падала и нapeдног дана, што je изазивало повишење водостаја за 12 cm у однoсу на стање од 15. jула 1970. године.

За време високих водостаjа jезероузина између Великог и Малог jезера широка je 60 m. При ниским водостаjима она се сужи на 5 до 10 m. Пошто je тада ниво Великог jезера виши од нивоа Малог, вода се пpелива градећи слапове.

Црно jезеро се храни водом падавина коjе се излучуjу на њeгoвy површину и сливаjу са непосредног слива. Воду jезеру доносе и периодски површинcки и сублакустриjски извори и врела, затим периодcки ток коjи се формира на страни Орин катуна и стална притока Млински поток. Вода из jезера губи се периодском отоком (Жабљачка pијека), понирањем и испаравањем. Општа једначина водног биланса може се представити у следећем облику:

X + U + Y = Y1 + U1 + Z

у кojoj je Х количина падавина, U вода сублакустриjских извора, Y површинско притицање, Y1 површинско отицање, U1 подземно отицање и Z испаравање. Апсолутне вредности ових показатеља немогуће je одредити. У пролећним месецима прилив воде већи je од губитака. Jезерски ниво се тада повишава, а површина и запремина jезера су веће. Почетком лета долази до уjедначавања водног биланса. Количина воде коjа притиче једнака je количини коja се губи. Језерски ниво је тада стабилан. Такво стање траје релативно кратко, поготову ако нема падавина. Протицај Млинског потока се смањи, пресуши поток под Орин катуном, престаjе да ради врело Челина, а сублакустријски извори се претварају у поноре. Притицањо воде мање је од губљења и језерски ниво опада. Површина и запремина језера се смањују. Водни биланс jе тада негативан. У време јесењих киша поново долази до уjедначавања водног биланса, али je преко зиме он негативан. То je последица излучивања падавина у виду снeгa, коjи се због ниских температура ваздуха не отапа и не учествуjе у xpaњeњy jезера.

Компоненте водног биланса Црног jезера можемо упознати само из података краткотрајних oсмaтpaњa.

Пошто средња годишња висина падавина у Жабљаку износи 1.427 mm, то значи да се на површину језера. излучи 736.617 m3 воде годишње. Највише воде од падавина језеро добија у новембру, а најмање у августу. Плувиометријски режим од значаја је за појаву високих и ниских вода. Велика количина снега која се отапа у пролеће од значаја је за појаву апсолутно максималних вода.

Количину воде коју дају сублакустријски извори немогуће је прецизно одредити. Извори се јављају из пукотина на дну Малог језера, које су засуте обурваним материјалом. Пошто се јављају у пролеће, када је водостај висок и када је активно врело Челина, не могу се уочити на површини као вруље на мору. Сублакустријски извори се јављају у продужетку врела Челина и сигурно је да припадају његовом систему. Издашност им је највећа у време отапања снега и пролећних киша. Тада је хидростатички притисак у копненом делу канала већи од притиска језерске воде на отворе пукотина, те вода може избијати.

Површинско притицање воде је веома значајно. Известан део воде притиче за време киша и отапања снега са непосредног слива. За време јачих киша вода која се слива ка језеру, еродира извесну количину материјала на Е и NE страни приобалног појаса па се део језерске воде замути. Знатно већу количину воде даје врело Челина. Оно се налази на падини Међеда, који се стрмо руши ка басену Малог језера. Вода избија из система пукотина на растојању од 150 m. Најниже делове овог врела представљају поменути сублакустријски извори. Услед снажног притиска вода се са висине од 25 m руши ка језеру у виду слапова. Челина је периодско крашко врело које је условљено источнодурмиторском дислокацијом и појавом вододрживих стена испод кречњачке навлаке. Вода Челине појављује се изненада, у време почетка отапања снега. Почетак истицања воде праћен је снажном тутњавом. Године 1966. Челина је прорадила 28. априла, а 1965. године 8. маја (37, 33). За време максималне издашности Челина даје 3 до 5 m3/sec воде. После максимума издашности (у мају) врело постаје све слабије. Најпре пресушују највиши и најзападнији делови, а затим нижи и источнији. За време наших теренских истраживања, 8. маја 1968. године издашност Челине је износила 2,5 до 3 m3/sec. Запенушана вода, као бела завеса покривала је падину Међеда на целој ширини врела и од највиших до најнижих отвора. Истицање воде из Малог језера на Великом могло се јасно уочити. Кишних дана почетком јула 1969. године Челина није радила. По причању мештана пресушила је почетком јуна. Средином јула 1970. године издашност Челине проценили смо на 1,5 m3/sec. Активни су били само најнижи отвори. Јака киша, која је почела 16. јула у 10 часова и трајала до 18 часова наредног дана, изазвала је повећање издашности на 2,5 m3/sec. Вода је почела истицати из виших отвора. За наредна 4 дана, у којима није било падавина, издашност врела се смањила на 1,5 m3/sec. Почетком јула 1971. године био је активан само најисточнији део врела. Количину воде, коју је давао, проценили смо на 0,4 m3/sec. 23. јула исте године издашност врела износила је свега 50 l/sec, а крајем месеца врело је потпуно пресушило. Због великих разлика у времену рада и издашности, укупну количину воде коју даје Челина немогуће је одредити.

Поред обале Црног језера постоји још неколико извора. Они раде само у време отапања снега и пролећних киша. Њихова укупна издашност не прелази 5 l/sec, па не утичу у већој мери на водостање и водни биланс језера.

Црно језеро има и две површинске притоке. Једну представља површински ток који се улива у SE део Великог језера, а другу Млински поток, који се, такође, улива у Велико језеро, али са северне стране.

Повремени ток из правца Орин катуна има плитку јаружасту долину на чијем дну има воде само у време отапања снега и јачих киша. Почетком јула 1969. године поток је давао језеру 10 l/sec воде. Годину дана касније (16. јула 1970), после јаче кише, протицај на ушћу износио је 20 l/sec, али је после неколико дана поток пресушио. Почетком јула 1971. године поток је доносио језеру 5 l/sec воде, али 23. јула није постојао. Укупна количина воде коју овај поток доноси у језеро није велика. Може се изједначити са количином воде коју доносе слаби извори, па ни он не утиче у већој мери на водостање и водни биланс Црног језера.

Млински поток је једина стална притока Црног језера. Настаје од воде која се губи у понорима Змијињег језера и врела која дренирају знатне делове Алишнице и Црвене греде. Извориште му је недалеко од Змијињег језера, у средњем делу валова под Црвеном гредом. Надморска висина изворишта је 1.490 m, ушћа 1.417 до 1.432 m, а пад 73 m. Долина Млинског потока усечена је дуж источнодурмиторске дислокације и на више места изграђена од интрузија магматских стена, а има и пешчара. Добра пошумљеност спречава већу ерозију, па је вода у већем делу године бистра.

Максимални и минимални водостаји и протицаји Млинског потока одређени су плувиометријским режимом и временом отапања снега у сливу. Млински поток је 21. јула 1950. године доносио Црном језеру 9 l/sec воде (4). За време наших истраживања, 8. маја 1968. године, протицај је износио 50 l/sec. Другог јула 1969. године протицај је био 40 l/sec, а средином јула наредне године 60 l/sec. Почетком јуна 1971. године протицај је износио 100 l/sec. Крајем месеца смањио се на 25 l/sec, а почетком августа на 15 l/sec. Иако у току лета има мало воде, Млински поток никад не пресуши, јер су му топографски и хидрографски слив велики. Највећу количину воде Млинском потоку дају врела код Змијињег језера. Она су условљена. дислокацијом и контактом кречњака и еруптива. На ову појаву указао је 3. Бешић, истичући да знатан део воде долази из Алишнице у басен Црног језера и види се по томе што су и главни правци пукотина оријентисани према долини Млинског потока и што су тамо оријентисане и све увале које степеничасто силазе једна у другу. Наравно да само један део вода долази на врела Млинског потока. Карстификација је и овде захватила целу кречњачку масу. Знатан део воде спуштен је дубље од нивоа извора Млинског потока (22).[2]

Црно језеро припада групи проточник језера, јер има притоку и површинску отоку. Када отока пресуши, проточност воде се не прекида, јер су тада активни понори. Отока истиче из NE дела Великог језера, а позната је као Жабљачка ријека. Ширина корита на излазу из језера је 15 до 20 m, а дубина воде у њему при високим водостајима 30 до 40 cm. Жабљачка ријека је дугачка 2 km. Завршава се губећи воду у понорима код Жабљака. Највише воде има у пролеће, али се крајем јуна веза са језером прекида и отока пресуши. Осмог маја 1968. године протицај Жабљачке ријеке износио је 3 m3/sec. Овако велики протицај може се објаснити високим водостајем језерске воде, великом издашношћу Челине и знатним протицајем Млинског потока. При свим осталим наши обиласцима Црног језера протицај Жабљачке ријеке био је мањи. Другог јула 1969. године из језера је отицало само 60 l/sec воде. Низводно од кречњачке пречаге у Жабљачку ријеку се уливала вода једног крашког врела, те се протицај повећавао на 70 l/sec, а низводно од прелива код хотела „Дурмитор“ на 80 l/sec. Десетак дана касније отока је пресушила. У средњем току се одржавала захваљујући води врела крај њеног корита. Пошто се налазе далеко од језера, на надморској висини која одговара летњем нивоу воде у језеру, врела се не хране језерском водом, већ дренирају околни терен. Петнаестог јула 1970. године водостај Жабљачке ријеке износио је 36 cm, а протицај 2,2 m3/sec. Вода је допирала до понора код Жабљака и ујезеравала се узводно од њих на дужини од 500 m.

Слично Жабљачкој ријеци и понори на дну Малог језера су периодски. По времену активности допуњују се са отоком, те се губљење воде из језера не прекида. Пошто се налазе у прелазној крашкој хидрографској зони, понори у влажнијем делу године функционишу као сублакустријски извори. Налазе се у западном и јужном делу басена Малог језера али не на највећој дубини. То се може закључити по томе што Мало језеро никад не пресуши. После брзог опадања нивоа, долази до његове стабилизације. То значи да је ниво језерске воде доспео испод отвора најнижих понора и они су тада ван функције. Губитак воде у понорима 21. августа 1950. године износио је 176 l/sec. (4).

Известан део воде језеро губи испаравањем Оно је најинтензиивније током лета, када су високе температуре воде и ваздуха. Испаравање повећавају чести ветрови.

Када је реч о водостању и водном билансу Црног језера, неопходно је указати на бифуркацију његових вода, а тиме и на проблем неподударања орографског и хидрографског развођа на Дурмитору. По З. Бешићу велики део Дурмитора не припада сливу Таре, већ сливу Пиве. Ова претпоставка доказана је бојењем воде које је 1963. године извршио Републички хидрометеоролошки завод из Титограда.

Осмог јула 1963. године од 13 до 14,30 часова у поноре Жабљачке ријеке бачено је 50 kg натријум флуоресцеина. Из корита отоке обојена вода се потпуно повукла 10. јула у 19 часова. Према процени у понору се губило 930 l/sec воде. Обојена вода појавила се на врелу Бијеле воде (Бијели букови), на десној страни Таре, на надморској висини од 590 m. Обојена вода је истицала од 19. до 23. јула 1963. године. Ваздушно растојање од понора до врела је 10 km, а висинска разлика 820 m. Ово растојање вода је савладала за 9 дана, крећући се сложеним системима подземних канала. Мала брзина воде (42 m/h) може се објаснити чињеницом да је скрашћавање захватило знатне делове кречњачке масе и да се вода у подземљу ујезерује и креће узлазно. На ову појаву указује избијање воде на врелу које се налази са десне стране Таре. То значи да се педземни ток спушта испод корита наше најдубље кањонске долине, а затим сифонски избија навише (22).

Петог септембра 1963. године бојена је вода која се губи у понорима Малог језера. Употребљено је 45 kg натријум флуоресцеина. Бојење је трајало од 13,30 до 15 часова. Обојена вода се појавила на Дубровским врелима у средњем току Комарнице, на надморској висини од 675 m. Истицала је од 13. септембра у 15 часова до 15. септембра у 10 часова. Ваздушно растојање од понора до врела је 20 km, а вертикална разлика 738 m. Вода се кретала брзином од 100 m/h и при томе подишла главну дурмиторску масу и дубоко усечен горњи део кањонске долине Комарнице (22).

Анализирајући утврђене подземне везе видимо да за време високих водостаја Црно језеро преко Жабљачке ријеке припада сливу Таре. Слив ове реке на подручју Дурмитора је тада веома простран. Ка Тари се тада сливају воде из највиших делова Дурмитора, где се током зиме акумулира огромна количина снега. Када се притицање воде у Црно језеро смањи, сублакустријски извори претварају се у поноре. Вода из Великог језера прелива се у Мало, губи у његовим понорима и појављује у сливу Комарнице, односно Пиве. Хидрографски слив Пиве на Дурмитору је тада пространији од слива Таре. Обухвата делове планине источно од орографског развођа. Црно језеро на овај начин гради периодску бифуркацију. Његове воде, зависно од годишњег доба, односно водостаја, одлазе у Тару, или Пиву. Већа количина воде отиче ка Тари, а мања ка Пиви, јер Жабљачка ријека има већи протицај од капацитета понора у Малом језеру.

Хидрографско развође сливова Таре и Пиве не представљају највиши делови централног дела Дурмитора, већ раније поменута дислокација дуж источне подгорине планине. „Комплекс слојева Дробњачких језера належе дуж ове дислокације, у облику краљушти, на млађе јурске кречњаке и то водонепропусним верфенским шкриљцима и пешчарима, а верфен носи на себе нормални и моћни низ кречњака. Тако воду која је из Црног језера ушла у подземље одбили су верфенски слојеви и упутили према Пиви. Она вода која из језера тече површински прелази преко овог дислокационог прага од верфенских слојева и када уђе у Жабљачке поноре у подземље карста Дробњачких језера, наиђе доле на верфенске шкриљце и пешчаре који нису висећа баријера, јер је верфен нормална подлога овој моћној кречњачкој маси и воду упуте према североистоку ка реци Тари“ (40, 108).

Физичке и хемијске особине воде - Података за детаљну анализу физичких и хемијских особина воде Црног језера нема довољно. О температури воде били су нам доступни само подаци повремених мерења. Тако је 15. септембра 1951. године при температури ваздуха од 2°С, температура воде износила 3°С (35). Седамнаестог јуна 1967. године, при температури ваздуха од 12,7°С, температура површинског слоја воде износила је 11°С, а на дну: 8,6°С. Исте године, 22. септембра, при температури ваздуха од 17°С, температура воде на површини била је 13°С, а на дну 9,8°С. Мало језеро је било нешто топлије (14,5°С, на површини, 11°С на дну) (37, 33). У првој половини јула 1969. године време на Дурмитору било је кишовито и хладно. Температуре ваздуха крај обале Црног језера недалеко од излаза отоке и језерске воде мерили смо свака два сата. Добијени резултати указују на чешће промене температуре ваздуха, него воде и њене релативно ниске температуре (таблица 7).

Таб. 7. — Температуре ваздуха на обали и воде Црног језера

Датум

Време

8. VII 1969.

Вода            Ваздух

9. VII 1969.

Вода            Ваздух

10. VII 1969.

Вода            Ваздух

8 h

13,0

16,0

11,2

11,6

9,2

11,6

10 h

13,2

17,4

11,2

12,4

10,2

14,0

12 h

13,5

18,2

11,3

12,5

10,2

14,8

14 h

13,5

18,9

11,6

14,1

10,0

14,2

16 h

13,5

18,5

11,6

13,8

9,3

13,1

18 h

13,2

16,8

11,4

13,6

9,1

10,2

20 h

12,8

14,2

11,0

11,2

9,1

8,7

Сличне резултате забележили смо и почетком јуна и средином јула 1970. године (таблица 8).

Таб. 8 — Температуре ваздуха на обали и воде Црног језера

Датум

Време

4. VI 1970.

Вода            Ваздух

16. VI 1970.

Вода            Ваздух

8 h

12,5

14,5

10,1

14,0

10 h

13,0

15,3

10,3

14,9

12 h

13,2

16,2

10,5

15,5

14 h

13,1

16,1

11,1

17,0

16 h

13,0

15,2

11,4

18,0

18 h

12,6

13,7

11,3

16,2

20 h

12,1

11,3

11,0

14,8

Уопште узев, температура воде Црног језера је релативно ниска. Зависи од температуре ваздуха, воде Челине, Млинског потока и падавина. Температура воде врела Челина је 4 до 6°С, а Млинског потока и за време најтоплијих дана не прелази 10°С. Максималне температуре језерске воде су крајем јула, јер су тада највише температуре ваздуха и најмања запремина језерске воде. Међутим, и тада само изузетно вода се загреје до 18°С. У току ноћи расхлади се за неколико степени. Дневне температуре амплитуде највеће су лети, а најмање зими.

Дневник осматрања температуре воде Црног језера је непотпун. Из постојећих података видимо да су средње месечне температуре воде 1969. године износиле у мају 7,4°С, јуну 11,4°С, јулу 15,6°С, августу 18,6°С, септембру 14,0°С, октобру 11,2°С и новембру 6,6°С. Године 1970. средње месечне температуре воде биле су у мају 7,5°С, јуну 10,2°С, јулу 14,5°С, августу 18,2°С, септембру 15,3°С, октобру 6,1°С и новембру 3,4°С. Максимална температура воде 1969. године забележена је 15. августа (20,2°С), а 1970, године 16. и 17. августа (22,4°С). Температура површинског слоја воде изнад 18°С (погодна за купање) 1969. године забележена је од 5. до 25. августа, а 1970. године од 28. јула до 2. августа, затим од 5. до 9. августа и од 13. до 22. августа.

За време зиме језеро је под ледом. Ледени покривач траје 60 до 80 дана годишње. На језеру тада постоји инверсна температурна стратификација воде. За разлику од зимске инверсне температурне стратификације воде, током лета је заступљена нормална стратификација. Почетком зиме и у пролеће јављају се краћи периоди изотермије. Изотермија се у пролеће дуже одржава у Малом него у Великом језеру То је последица бурног притицања воде Челине и сублакустријских извора. Изотермија се одржава на температури од 4 до 6°С. Када се смањи притицање воде у језеро и повећају температуре ваздуха успоставља се нормална температурна стратификација језерске воде. Због мање дубине и веће површине вода Великог језера се у јесен брже расхдади од воде Малог језера, те се у њему раније јавља изотермија, односно инверсна термичка стратификација воде.

Неколико мерења температуре у летњим месецима указују да је вода на површини топлија од воде на дну за 4 до 6°С. То је незнатна разлика и указује на чињеницу да је целокупна водена маса доста хладна и динамична. Опадање температуре воде са дубином у току лета је поступно, без израженог слоја температурног скока.

Провидност језерске воде је велика. Током сунчаних летњих дана у Великом језеру износи 9 m, а у Малом 12 m. Провидност је највећа у централном делу језера, изнад места највећих дубина и поред стрмих беличастосивих кречњачких одсека, који одбијају велику количину сунчеве светлости. Мању провидност имају плићи приобални делови, где има вегетације. Велика провидност воде указује на њену велику чистоћу. У танком слоју, над плитким приобалним деловима, језерска вода је бистра и безбојна. На више места, до дубине од 4 m, језерске дно је уочљиво. Над дубљим деловима језера вода је тамнозелене боје. Зеленкасте тонове језерске воде условљава кречњачки састав слива и језерског басена и бујна вегетација која са свих страна окружује језеро. Зелене тонове условљава и вегетација на плићим деловима језерског дна. Због мањег пространства, веће дубине, стрмијег приобалног појаса, јачих сенки и бујније вегетације, вода Малог језера је тамнија од воде Великог језера.

Хемијском анализом воде, узете из Великог и Малог језера, утврђена је њихова велика сличност. То је нормално, јер су језера јединствена хидрографока целина. У време узимања воде за анализу, Челина је радила. То значи да се вода из Малог језера преливала у Велико и отицала Жабљачком ријеком. Реакција воде оба језера је 7,3, што значи да је готово неутрална. Нитрата, амонијака и угљендиоксида нема. Остатак испарења код Великог језера је 123 mg/l, а. код Малог језера 110 mg/l. Већи суви остатак у Великом језеру последица је притицања воде Млинског потока, који доноси извесну количину суспендованог материјала. Бујан биљни свет у Великом језеру, такође, утиче на повећање сувог остатка.

Црно језеро је јединствен хидрографски објекат и туристички мотив, те је проблем његове санације и валоризације посебно интересантан. О томе ће бити речи у посебном одељку овог рада.

[1] По J. Цвиjићу (11), дужина Великог језера je 475 m, максимална ширина 250 m, дубина 23,7 m и површина 83.250 m2. Мало jезеро je  дугачко 220 m, широко 190 m и дубоко 47,8 m. Површина му je 26.750 m2. На Цвиjићевоj карти Црног језера ниjе означена висина језера. Знатно мање димензиjе од стварних сигурно су последица механичког смањивања карте при штампању. На карти не постоjи графички, већ само броjчани размерник. Обалска линиjа знатно одступа од садашње, па je вероватно дата као скица без детаљног мерења. Дубине и изобате уцртане су доста прецизно, али оријентација карте не одговара стварном положаjу jезера. Нетачност карте потврђују и подаци које je дао сам Цвиjић у раниjе објављеном раду (10, 140). За велико jезеро J. Цвиjић каже да je изрецканог облика и с највећом дужином око 830 m и најмањом ширином око 520 m. Мало jезеро је дугачко 450 m и широко око 250 m.

[2] Водомерна летва на Млинском потоку, недалеко од ушћа у Црно језеро, постављена је 1. Х 1963. године. Редовна осматрања почела су 1964. године и трајала су до пролећа 1969. године. Тада су велике воде порушиле водомерну летву, а ток је скренуо уз супротну обалу. Поред водостаја на Млинском потоку је више пута мерен протицај и то при водостају од 8 до 25 cm. Конструисана крива указује да је највећи протицај износио 1.300 l/sec, а најмањи 10 l/sec. По причању чувара мрестилишта, које се налази на обали Млинског потока протицај потока у пролеће 1969. године, када је порушена водомерна летва, износио је 8 до 10 m3/sec. Овакав протицај указује на бујичне особине Млинског потока и чињеницу да он језеру доноси велику количину воде, али и материјала којим га засипа.

На Великом језеру водомерна летва је постављена 1963. године. Редовна осматрања почела су 1964. године и трајала до почетка зиме 1968. године. Максимални водостаји су тачно измерени, јер су у мају и јуну, док о минималним нема прецизних података, јер се ниво воде спушта испод водомерне летве. Нема података ни о водостајима током зиме, јер се због леда водостај не осматра.

Водомерна летва на Жабљачкој ријеци код хотела „Дурмитор“ постављена је јуна 1963. године. Протицај је мерен при воцостају од 12 до 61 cm. Највећи измерени протицај износио је 4,67 m3/sec, а најмањи 0,274 m3/sec. У току лета Жабљачка ријека пресуши.