ЈЕЗЕРА ЛУКАВИЦЕ

Део Црне Горе јужно од планине Сињавине и северно од Војника, изразито је планинско подручје. Познато је под називом Морачке планине, а један његов део назива се Лукавица. Део Лукавице ближи Капетановом и Манитом језеру назива се Мала Пиперска Лукавица. Захвата простор између Илиног врха (2.050 m) на северу, Божурног врха (1.813 m) на југу и Требијеша (1.647 m) и Јаблановца (1.773 m) на истоку. Овде се пружа неколико краћих планинских венаца са високим врховима. То је простор изворишног дела Мораче и њене притоке Мртвице на SE и Бијеле ријеке на NW. Највећу висину достижу планине Лола, Велики Журим (2.034 m), Мали Журим и Капа Морачка (2.216 m). Насупрот планинским венцима и врховима су широке и простране увале у којима је поред крашког процеса и плеистоцена глацијација оставила трагове свога постојања. Одсуство шумског покривача чини терен прегледним и лако проходним. „Овде није изражена она мрежаста структура карстног глацијалног рељефа, какав постоји у подручју Волујака, Дурмитора, Сињавине, па и Комова... висови нису изгубили међусобну повезаност и веначност услед глацијалне ерозије, као они изграђени од чистих и масивних кречњака“ (40, 213).

Геолошку грађу терена чине кречњаци, пешчари, глинци, конгломерати, лапорци и други елементи дурмиторског флиша. Посматран у целини терен је нагнут од SE ка NW и у том правцу је широко отворен ка Крновом пољу. Међутим, део терена око Требијеша, нагнут је у правцу SE, ка изворишту Мртвице.

За време плеистоцена Лукавица је била захваћена глацијацијом. Вртаче и увале на већим висинама биле су погодне за образовање циркних и долинских ледника. Простор око Капетановог и Манитог језера одликује се већим бројем увала. Неке од њих одступају од динарског правца пружања, што је последица тектонских покрета и различитог правца пружања слојева. Из високих увала (циркова) под Стожцем, Божурним врхом, Илиним врхом, у Радојевом продолу и између Брника и Јаблановца, полазили су моћни ледници. Сви су се они спуштали у ниже увале и речне долине и претварали их у валове. Најизразитији циркови налазе се SE од Манитог језера, док је по пространству највећи цирк Капетановог језера. Поред ерозивних, срећу се и кумулативни облици глацијалног рељефа. То су моренске наслаге на дну и по странама Мале Пиперске Лукавице, затим, код Требијеша и Милин дола. Иако изразита, глацијална ерозија у пределу Лукавице није омогућила постанак већег броја језера. Поред Капетановог и Манитог језера, овде се среће само неколико мањих локви. То су Чемерикова под Црвеним ждријелом, Бара Циговића под Гацковом гредом, Баре Бојовића под Сувим Врхом и локва поред катуна Мала Пиперска Лукавица. Остали хидрографски објекти представљени су слабим изворима, од којих већина током лета пресуши и повременим токовима, који губе воду у издухама на дну својих корита.

Климатски, ово подручје не разликује се много од осталих планинских делова Црне Горе. Података добијених вишегодишњим осматрањем климатских елемената и појава нема, те се о клими Лукавице може говорити само на основу карата Атласа климе СФРЈ (47).

Средња годишња температура ваздуха износи 2-4°С. Период од априла до септембра има просечну температуру од 8°С. За разлику од тога, период од октобра до марта има температуру око 0°С. Средња годишња амплитуда температуре ваздуха је 16-18°С. Најхладнији је јануар (-6°С), а најтоплији јули (11°С). Пролеће је хладније од јесени, јер се велика количина топлоте троши на отапање снега. Ниске зимске температуре условљавају појаву и дуго одржавање леда и снега на језерима. Релативно ниске температуре током лета, уз постојање сублакустријских извора, негативно се одражавају на температуре језерске воде. Позитивно температуре ваздуха јављају се 210 дана у години. Број дана са температуром изнад 5°С је 140 годишње.

Просечна годишња висина падавина износи 2.000-2.500 mm. Топлији део године добија 800 mm, а хладнији 1.200-1.500 mm падавина. Највлажнији месец је децембар, а најсувљи јул. Овакав плувиометријски режим указује на велико учешће снега у годишњој суми падавина, а тиме и у храњењу језера, што се посебно одражава на водостање, водни биланс и термички режим хидрографских објеката. Јесење кише попуњавају дефицит воде настао током летњих месеци и уједначују водни биланс језера. Снег који се излучи током зиме (200  cm) учествује у храњењу језера у пролеће. Због тога су водостаји током зиме ниски, а у пролеће високи. Обиље воде у пролеће и пресушивање многих извора и токова за време лета, карактеристика су Лукавице.

Језера Капетаново и Манито стални су и највећи хидрографски објекти овог подручја у централном делу Црне Горе.