ЈЕЗЕРА ПРОКЛЕТИЈА И ВИСИТОРА

Проклетија су простран и веома сложен планински венац дугачак више од 70 km. Са мањим планинама које обухвата, пружа се од Скадарске котлине на SW до долине Ибра код Косвске Митровице на NE. Са суседним Комовима, Проклетије представљају завршни део Динарида према SE. Одступају од динарског правца пружања, јер се налазе на месту тектонског сутока. Тектоника, карстификација, глацијација и флувијална ерозија и акумулација оставиле су бројне трагове свога деловања на рељеф ове планине. По висини и дисецираношћу рељефа Проклетије спадају у ред најгоростаснијих планина наше земље. Посматране у ширем смислу, Проклетије захватају Чакор, Мокру гору, Хајлу, Жљеб, Жијово, Богићевицу, Копривник и Ђеравицу, са највишим врхом од 2.656 m. Иако подсећају на посебне планине ови огранци Проклетија чине са основним планинским венцем недељиву целину. То се огледа у геолошком саставу, начину постанка, хидрографским, климатским, биогеографским и другим карактеристикама.

Због низа специфичности Проклетије су давно привукле пажњу научника. О овој планини написано је више радова, али је и поред тога она географски и хидролошки недовољно позната. Геолошка грађа, тектонска структура, рељеф, хидрографија и клима захтевају детаљна проучавања, тим пре што има предлога да се Проклетије прогласе националним парком. Ова планина је недовољно проучена због пограничног положаја и тешке приступачности бројних морфолошких и хидролошких објеката. То посебно важи за мала високопланинска језера смештена у цирковима највишег дела планине.

У геолошком погледу Проклетије су веома разноврсне. Грађу планине чине стене палеозојске, мезозојске и кенозојске старости. Заступљени су шкриљци, еруптивне стене (гранит, диорит, габро), серпентини, мермерасти кречњаци, брече, пешчари и конгломерати. На више места срећу се моћне наслаге морена и флувиглацијалног материјала.

Збот специфичног положаја на сутоку Динарида и Шарских планина, Проклетије су веома сложене тектонске грађе. Основне црте рељефа формиране су за време алпске орогене фазе, а данашњи изглед планине формиран је за време плеистоцена. У рељефу Проклетија доминирају дугачка и међусобно доста удаљена планинска била. Између њих су превоји и седла високи 1.800 до 2.000 m. Прелаз са једног планинског врха на други је релативно лак, али је прелаз са једне долинске стране на другу тежак, јер су речне долине, којима су се за време плеистоцена кретали ледници, веома дубоке. Недалеко од планинских врхова су изворишта већег броја река и потока, а у цирковима плеистоцених ледника мала језера. Уз реке, потоке и језера, Проклетије су познате и по великом броју извора и врела. Сви хидрографски објекти чине Проклетије водом веома богатом планином.

Због велике надморске висине и знатног пространства Проклетије су, за време плеистоцена, биле захваћене глацијацијом. Делови планине изнад 1.600 m били су покривени сталним снежним масама које су се претварале у фирн  и леднички лед. Основна одлика глацијације Проклетија је постојање бројних циркних и долинских ледника. Површина ледника на Проклетијама, за време најинтензивније фазе глацијације, достизала је 200 до 250 km². Сви већи ледници из циркова на северној страни планине спуштали су се у долине Врмошке ријеке, Грнчара и Врује. На месту ерозивног проширења, код данашњег Гусиња, ледници су се спајали у јединствену масу и кретали на исток валовом којим данас тече река Ључа. Дебљина овог ледника достизала је 200 m, а дужина 35 km. По својим димензијама овај ледник је био највећи на Проклетијама и један од највећих у нашој земљи. Великом леднику притицали су мањи са Рикавца, Планице и Мојана. Неки од ових ледника били су дугачки 6-12 km (12, 216). На источној страни Проклетија постојали су пећки и дечански ледник. На западу главна маса леда формирала се у цирковима на прелазу Проклетија у Жијово и Кучку крајину. Један део ледника кретао се ка Веруши (извориште Таре), а други ка Скробатуши (изворишни крак Врмошке ријеке). Долински ледник постојао је и у долини Брскута (слив Мале ријеке).

Богатство Проклетија хидрографским објектима условљено је не само постојањем вододрживих стена, већ и знатном количином падавина. Мали број кишомерних станица, на којима се мере падавине, и Атлас климе СФРЈ (47) омогућили су нам да сагледамо само најосновније климатске показатеље. У таблици 22 дати су подаци о падавинама у Гусињу (надморска висина 940 m, период осматрања 1951-1970), Вусању (надморска висина 1.080 m, период осматрања 1958-1970), Плаву (надморска висина 960 m, период осматрања 1963-1970) и Чакору (надморска висина 1.840 m, период осматрања 1958-1969).

Таб. 22. - Средња месечна висина падавина у mm

Све станице су у источном делу Проклетија, који прима мању количину падавина од западног. Максимум падавина је у децембру, а минимум у августу. Виши делови планине добијају 1.500 до 2.000 mm падавина и то доста више уколико се иде од истока на запад. У топлијој половини године (април - септембар) источни део Проклетија добија 500-600 mm падавина, а западни 700-800 mm. У хладнијем делу године (октобар - март) висина падавина у источном делу планине је 850-1.000 mm, а у западном 1.250-1.500 mm. Знатан део падавина излучен током зимских месеци чини снег. Он се јавља већ почетком новембра и одржава до краја марта и почетка априла. Просечна висина снежног покривача у подножју планине је 60 cm, а у највишим деловима 200 cm. Отапање снега у пролеће од посебног је значаја за водни биланс и термичке особине језера и других хидрографских објеката.

Средња годишња температура ваздуха на Проклетијама креће се од 6°С у подножју до 2°С у највишим деловима. Северне стране су хладније од јужних, а источне од западних. На ово јасно указује положај изотерми. Оваква ситуација условљава поступно отапања снега и дуго одржавање високих пролећних водостаја на језерима и рекама и велику издашност извора и врела. У највишим делу планине средња јануарска температура ваздуха је -6°С, а у подножју -2°С. Најтоплији мјесец је јули. Његова просечна температура у планинском подножју је 16°С, а у највишим деловима планине 6°С. Јесен је топлија од пролећа. Утиче на повећано испаравање и извесно продужење периода ниских водостаја на рекама и језерима и дуже одржавање нормалне термичке стратификације језерске воде.

Планина Виситор се налази NW од Плавског језера и од Проклетија је одвојена долинама Ључе и Лима. Издужена је од SW на NE нешто више од 10 km. Најшира је на профилу Плавско језеро - Досова ријека (7 km). У правцу W и NW Виситор се наслања на планину Зелетин, са којом има низ заједничких одлика.

Геолошку основу Виситора чине палеозојски зеленкасти кварцевити и сјајни шкриљци. Они су на више места пробијени старијим еруптивним стенама. Преко ових стена лежи једар, беличаст, мермераст тријаски кречњак, од којег су изграђени највиши делови планине, а који се среће и на Проклетијама. У морфолошком погледу Виситор се одликује стрмим странама, које су до висине од 1.700 m под шумском вегетацијом. У вишим деловима планине заступљени су пашњаци, али и голе кречњачке површине.

Највиши делови Виситора за време плеистоцена били су захваћени глацијацијом. Због релативно малог пространства и купастог изгледа највишег дела планине није било услова за формирање пространих ледених поља и долинских ледника. Трагови глацијације су представљени цирковима, моренама, углачаним површинама и басеном Виситорског језера, јединог језера на овој планини. Највиши део Виситора граде два издужена гребена. Источни се зове Плана и на њему је највиши врх Виситора (2.210 m). Западни гребен назива се Коса и са источним затвара удолину, која је за време леденог доба представљала најпогодније место за акумулацију снега и образовање ледника. У овој удолини (цирку) формирао се највећи ледник Виситора. У јулу 1967. године у њему је било 14 пространих снежаника који су се отапали. Вода се губила у пукотинама кречњачке основе, те није било површинског отицања. Цирк између Плане и Косе отворен је према NW и наставља се у неколико вртача, које остављају утисак преиздубљених делова валова. У највишем цирку Виситора није дошло до образовања језера, јер је он на кречњаку и нема моренског материјала који би га затварао са NW стране. За разлику од овог, најнижи цирк Виситора је у делу планине званом Мраморје. У њему су акумулиране воде Виситорског језера, које се убраја у ред најмањих високопланинских језера Црне Горе. 

Климатски, Виситор је веома сличан северним и западним деловима Проклетија. Хидрографски се одликује већим бројем слабих извора, који имају ниску температуру воде и за време најтоплијих летњих дана. Извори, од којих настају слаби токови, несаглашених профила и великих нагиба, јављају се на контакту кречњака у повлати и вододрживих стена у подини. Највећи ток Виситора је Муринска ријека, а као изразита бујица истиче се Бијели поток. Муринска ријека и Бијели поток уливају се у Лим са леве стране.

За разлику од већине извора и токова Виситора, који за време лета пресуше, Виситорско језеро је сталан хидрографски објекат.