Зминичко језеро

                  Зминичко језеро се налази у северном - ободном делу Сињавине, на месту где падине њених огранака Кучајевице и Шаригоре прелазе у  Језерску површ Дурмитора. Због тога што је близу Рибљег и Валовитог језера и Жабљака, често се убраја у језера Дурмитора, што је погрешно. Надморска висина језера је 1.285 m, а географске координате 19°05', ИГД и 43°06' СГШ. Од Жабљака је удаљено 12 km и лако је приступачно. Поред језера, из правца Његовуђе, пролази макадамски пут. Име је добило по крају Зминици у којем се налази.

Слика Зминичког језера - Анђелија Бојовић

Топографска карта Зминичког језера

             Зминичко језеро има облик неправилне елипсе. Дугачко је 280 m, а широко 240 m. Обалска линија је неразуђена и за време лета дугачка 780 m. Површина језера, зависно од водостаја, варира од 40.000 до 45.000 m².

Зминично језеро је настало акумулацијом воде у делу валова који је преграђен моренским бедемом. По томе припада групи језера у терминалним басенима. Пространа увала, која се пружа између Кучајевице (1.781 m) и Шаригоре (1.600 m), била је за време плеистоцена, захваћена глацијацијом. Ка ували се спуштао ледник који се формирао у цирковима Кормана. и Кучајевице. На постојање мањег цирка у највишем делу увале указују М. Маровић и М. Марковић (50, 45) истичући да се на подручју Његовуђског поља Дробњачком леднику придруживао мањи леднички језик са Кучајевице. З. Бешић, такође, указује на постојање ледника у овом делу Сињавине. Он каже да је „... према северу имао извесну активност глечер који се формирао у неравнинама Кормана и Кучајевице. Он се кретао према северу увалом Зминице и тамо, као и по Његовућком пољу, оставио своје доста знатне морене. Делатношћу овог глечера је постало и Змињичко језеро“ (40, 202).

Моренских наслага има на више места у валову Зминице. Највеће количине се јављају у виду пречага, од којих две, готово под правим углом преграђују валов, док је трећа косо положена. Моренским пречагама, које указују на фазе надирања и повлачења ледника, поремећен је континуелан нагиб дна валова, тако да је он претворен у систем мањих затворених удубљења. Од три пречаге највиша и најмоћнија је она иза које је акумулирана вода Зминичког језера. Релативна висина највишег дела пречаге је 26 m. На страни према Кучајевици, пречага је нешто нижа. На страни према Шаригори кроз пречагу је, на висини од 19 m, усечена плитка долиница. Ширина пречаге у врху је15-20 m. Нагиб стране према језеру је 22°. Под углом од 25° пречага се спушта ка дну валова на страни супротној од језера. Са те стране висина пречаге у односу на дно валова је 31 m. На удаљености од 600 m у правцу NE налази се друга пречага. Дно валова између два моренска бедема оставља утисак басена ишчезлог језера. У једном његовом делу акумулирана је извесна количина воде од падавина и извора, те је он замочварен. Трећи моренски бедем је 500 m даље и он косо пресеца валов. То је условљено сударом ледничке масе са ледником Језерске површи. Ни иза ове пречаге нема језера, па чак ни извора, или локве. Ишчезавање језера из најнижег дела валова Зминице може се објаснити смањеном количином падавина и интензивном карстификацијом терена, која је условила губљење воде.

Зминичко језеро је у прошлости било пространије него данас. За време највишег нивоа имало је површинску отоку, која се улива у ниже језеро. Из овога је, такође, полазио кратак ток и уливао се у најниже језеро валова Зминице. Одавде се формирала јединствена отока и текла према Његовуђском пољу, односно Међужваљу, где се спајала са отоком Црног језера и отицала у Тару. Данас нема површинског тока, али се у Његовуђском пољу јављају извори чија вода отиче најпре површински, а затим подземно ка Међужваљу.

На виши ниво Зминичког језера указује поменута долиница усечена кроз пречагу, а и тераса релативне висине 2 m. Она је добро изражена на SW страни језера и прати обалску линију на дужини од 70 m. На крајњем SE уништена је плавином повремене бујичне притоке језера.

Зминичко језеро се налази у посљедњој фази еволуције. Одликује се малом дубином, великом дебљином муља по читавом дну и бујном вегетацијом, која је захватила све делове језера. Језерска вода је зеленкастожута и слабо провидна. Језерско дно, поред моренске пречаге, покривено је блоковима. На њима живе зелене алге, дајући води тог дела језера светлу зелену боју. Стеновитих блокова има и на делу језерског дна под Кучајевицом, али се на дужини преко 40 m јавља ситан плавински материјал. Акумулиран у виду широке лепезе, залази у језеро до дубине од 1,5 m. Крајњи SE део језера, такође, је засут плавинским материјалом, те је плитак. На удаљености од 20-30  m од обале дубине не прелазе 0,5 m. Уопште узев, језерски басен је плитак и одликује се заравњеним и муљем покривеним дном. У широкој зони поред обале дубине не прелазе 0,3-0,7 m. Према централном делу дубине се поступно повећавају и достижу 3,8 m. У плитком језерском басену налази се око 40.000 m³ воде. Мала дубина и запремина од посебног су значаја за термички режим језерске воде и живи свет језера.

Температуре воде током лета прелазе 22°C. Дневне и годишње амплитуде температуре воде су велике, јер се она брзо загреје, али и брзо расхлади. У току лета температура воде подједнака је готово на целом профилу од површине до дна. У току зиме језеро је под ледом.

Провидност језерске воде је мала и достиже само 2 m. У приобалном појасу дно се запажа до дубине од 1 m. При јачем ветру, или уласку стоке у језеро, вода приобалног појаса се замути, јер је дно муљевито.

Количина сувог остатка је 83 mg/l, а реакција воде је неутрална. Укупна тврдоћа воде је 4,48 °dH, а карбонатна 4,26 °dH. Сулфата има 7,7 mg/l, а повећан садржај угљендиоисида (3,25 mg/l) указује на интензивно распадање биљака.

Језеро се храни падавинама, а воду губи понирањем и испаравањем. Количина падавина од 1.500 mm обезбјеђује језеру око 60.000 m³ воде годишње. Са непосредног слива језеру притиче мања количина воде, јер иста понире. Мала дубина, високе температуре и бујан биљни свет условљавају велико испаравање. Ипак, већа количина воде губи се понирањем. Понор се налази под кречњачким одсеком Кучајевице, крај јужног дела језера, засут је дробинским материјалом и обореним стаблима. За време наших теренских истраживања (22. јула 1970. године), у понору је настајало 5 l/sec воде. Висином и пропусном моћи понора одређен је максимални ниво језерске воде. По траговима у приобалном појасу закључили смо да годишња амплитуда водостаја износи 80-110 сm. Бојење воде, која се губи у понору, није вршено, те се не зна где се она појављује. Међутим, позната чињеница да се највећи део Језерске површи Дурмитора и део Сињавине дренирају ка Тари, упућује на претпоставку да су у том правцу усмерене и воде Зминичког језера.

У подножју моренског бедема, на страни супротној од језера, постоји извор чија је издашност 3 l/min. Нижи је 5 m од нивоа језера. То значи да постоји могућност храњења језерском водом. Издашност извора је много мања од количине воде која се губи у понору, те они нису у директној вези. Извор се храни водом која се из језера процеђује кроз моренски материјал. Мала издашност последица је мале дубине језера и слабог хидростатичког притиска на моренски бедем. Ниска температура изворске воде (8,3°С) указује да |се вода кроз моренски бедем споро креће и у њему расхлади.

Зминичко језеро је главно појило за стоку која се током лета напаса у његовој околини. По томе је од значаја за даљи развој сточарства једног дела Сињавине и Дурмитора. Као такво мора се заштитити од засипања и ишчезавања. Спречавање ерозије и санирање бујичне притоке, главни су задаци на плану очувања језера. Затварање понора, или регулисано отицање може се извести са мало средстава.