Вражје језеро

Вражје језеро се налази на Језерској површи, у крају познатом под називом Новаковићи. Од Жабљака је удаљено 9 km. Приступ језеру је лак, јер крај њега пролази макадамски пут Шавник-Жабљак, односно, Шавник-Ђурђевића Тара. Централни део језера лежи на 19°09' ИГД и 43°05' СГШ. Надморска висина језера је 1.411 m. Са југа, истока и запада затворено је моренским гредицама високим 10 до 20 m и кречњачким главицама.

Слика Вражјег језера

Топографска карта Вражјег језера

По начину постанка басена, Вражје језеро је полигенетско. За постанак басена од значаја су акумулација моренског материјала и крашки процес. По З. Бешићу „После концентрације речне воде у почетни кањон (Таре) настала је на површи Дробњачких језера интензивна касна ерозија, која је створила многе мање и веће вртаче... Тако је зараван умногоме изгубила од оне првобитне претплиоцене уравњености, али се као зараван ипак добро очувала... Веома скрашћену зараван Дробњачких језера затекла је глацијација, чије су моћне морене, донесене ледницима са Дурмитора и Сињавине засуле многе вртече и увале, условиле слабу површинску хидрографију и знатно нивелисале простор Дробњачкик језера, па данас имамо рељеф ове заравни какав нам га оставила глацијација, а не само онај карстификовани преглацијални“ (40, 178).

Моћни ледници који су се са Дурмитора спуштали ка истоку, сједињавали су се у јединствен платоски ледник. Он је вршио ерозију, али и акумулацију моренског материјала донетог из највиших делова планине. Услед глацијалне ерозије и акумулације моренског материјала и кречњачког састава терена, Језерска површ има благо заталасан изглед. На местима интензивније ерозије и јачег деловања кратког процеса, отворене су плитке, издужене депресије. На местима акумулације морена и заосталих партија отпорнијег кречњака су ниске издужене косе - моренски бедеми и кречњачка узвишења – хумови. У једној депресији, између моренских бедема (са запада и истока) и кречњачке главице (са југа), акумулирана је вода и образовано Вражје језеро. Издужени моренски бедеми имају релеативну висину 12 до 15 m  и пад од 15 до 20°. Правац пружања бедема је југ-север. Супротан је од правца надирања ледника са Дурмитора, а условљен је положајем кречњака западних страна Орујице.

Акумулацију и задржавање воде у међуморенском удубљењу омогућила је партија сивожућкастих пешчара, која се јавља испод кречњака, а у којој је оголићена горња површина издани. Знатна дебљина пешчара и релативно мала количина воде у језеру условљавају његово одржавање. За одржавање језера као сталног хидрографског објекта од посебног је значаја слој глине који покрива језерско дно и ниже делове страна басена. Честице глине, испране из лапорца и моравског материјала и органогени муљ спречавају губљење језерске воде процеђивањем.

Највећу количину моренског материјала око Вражјег језера донео је ледник који се формирао у пространом цирку Добри До и једним делом спуштао преко превоја Седло и кретао Пошћенском долином. За време најинтензивније фазе глацијације овај ледник је доспевао на Језерску површ, све до подножја Орујице (1.687 m). Изворишна област овог ледника је хетерогеног геолошког састава. У хетерогеном материјалу ерозија је била веома интензивна, што је условило велику количину моренског материјала. Испирање глине из лапораца и њено таложење у депресијама омогућило је акумулацију воде. Са ледником из Пошћенске долине у источној подгорини Дурмитора спајао се ледник који је полазио из више мањих циркова на источној страни Шљемена (2.411 m). Моренски материјал овог ледника наталожен је око Пошћенског, Вражјег и Рибљег језера.

Абразионих трагова на моренским бедемима који затварају басен Вражјег језера нема. Због тога је тешко извести закључак о величини језера у прошлости. У растреситом моренsком материјалу абразиони трагови се нису могли очувати до данас. Са западне стране језера усечен је пут Шавник-Ђурђевића Тара, те је тиме нарушена природна средина. Ипак, можемо претпоставити да је крајем плеистоцена и почетком холоцена Вражје језеро било пространије и дубље него данас. Оно је тада чинило јединствену целину са Рибљим језером, односно језером на месту данашњих Марића бара. Смањивањем количине падавина и скрашћавањем терена, језеро се смањило. Данас су очувани само делови језера који испуњавају најдубље међуморенске депресије, које допиру до пешчара у којима је оголићена издан.

Вражје језеро има облик доста правилне елипсе, издужене од југа на север. За време наших теренских испитивања, почетком јуна 1969. године, дужина језера износила је 635 m, максимална ширина 295 m, а просечна ширина 186 m. Дужина обалске линије је 1.440 m и слабо је разуђена. На северу је поремећена ушћем језерске притоке, а на југу коритом отоке. Коефицијент разуђености је 1,2. При ниским летњим водостајима површина језера је 118.310 m². По томе Вражје језеро спада у ред највећих језера планинског подручја Црне Горе. Површина слива је мала, јер језеро нема дуже притоке. Највећа дубина је 10,6 m. Дубина воде од обале ка централном делу се повећава веома правилно. Због тога изобате имају изглед концентричних кривик линија. За разлитку од највеће, просечна дубина је 4 m. Знатна површина и доста велика дубина чине да је Вражје језеро богато водом.

Таб. 14. — Површина и запремина воде испод и између изобата

Површина и запремина воде између појединих изобата се правилно смањују са повећањем дубине. То је последица једноставне конфигурације језерског басена, чија је површина 1,08 пута већа од површине акваторије, а износи 128.586 m³. Просечан угао нагиба страна језерског басена износи 22°.

Колебање језерског нивоа током године није велико. По траговима у приобалном појасу закључили смо да износи 70 до 100 cm. Максимални нивои су у пролеће, али се високе воде не  одржавају дуго, јер се у понору губи велика количини воде, па ниво језера брзо опада. Минимални нивои воде су током лета, када је велико испаравање, а најмање притицање воде. Ниво воде је тада испод нивоа дна корита отоке, те је и она ван хидрографске функције.

Водни биланс језера одређен је падавинама (око 160.000 m³ годишње), притоком, сливањем воде са  непосредне површине слива, пропусном моћи понора и испаравањем. У пролеће притока доноси језеру 10-15 l/sec воде, а током лета 1-2 l/sec, или потпуно пресуши. Капацитет видљивог дела понора је 5-10 l/sec. Од језера до понора постоји ток дугачак 15 m. Понор је под ниским кречњачким облуком. За време наших истраживања у  јулу 1969. године и јуну 1971. године у понору се губило 1-2 l/sec воде. Испаравање је велико, јер је језеро изложено ветровима и сунцу. Испаравање повећава и вегетација која се јавља у приобалном појасу.

Кретање језерске воде је слабо изражено. Вода притоке неприметно се губи, не изазивајући кретање језерске воде. Отока, такође, не условљава приметно кретање воде. Површински слој воде покрећу ветрови у правцу дувања, те се она у приобалном појасу замути. Вегетација приобалног појаса успорава кретање воде.

О температури воде Вражјег језера у литератури се срећу следећи подаци повремених мерења. По Б. Ж. Милојевићу (18, 42) 1. септембра 1949. године у 12 часова у плитком приобалном делу језера температура воде износила је 23°С. По групи аутора (37, 38) 18. јуна 1967. године у 18 часова, температура воде на површини износила је 15°С, а на дну 13°С. Температура ваздуха у исто време била је 18°С. Септембра (22) исте године у 10 часова, температура површинског слоја воде износила је 12,2°С, а температура ваздуха 12,7°С. За време наших истраживања (3. августа 1969. године) температуре језерске воде и околног ваздуха биле су следеће:

Приликом испитивања језера 24. јуна 1971. године, температура ваздуха у 10 часова износила је 20,2°C, а приобалног дела језерске воде 19,1°C. Температура воде са дубином током лета правилно опада. Температурног скока нема, јер је вода и на већим дубинама доста топла. То је условљено великом провидношћу воде (7,5 m) и продирањем сунчевих зрака до већих дубина. Трећег јула 1969. године у 12 часова температура површинског слоја воде, над централним делом језера, изосила је 17,1°C. На дубини од 1 m била је 15,9°C, на дубини од 5 m 13,0°С и на дну 11,8°С.

Вода Вражјег језера до дубине од 1 m је безбојна, те се кроз њу запажају најситнији детаљи на језерском дну. При уласку у воду она се замути, јер се са дна покрећу ситне честице муља. До дубине од 1 m дно је на више места зарасло вегетацијом. На већим дубинама вода је плавозеленкаста и доста провидна.

Садржај кисеоника у површинском слоју воде 18. јуна 1967. године износио је 9,11 mg/l, а 22. септембра исте године 10,35 mg/l (37, 38). Сличну вредност садржаја кисеоника (8,78 mg/l) даје и 3. Поцрњић (24, 130). Бактериолошки и хемијски, језерска вода је чиста јер у околини нема никаквих загађивача. Међутим, лако приступачно за моторна возила Вражје језеро може бити загађено, јер несавесни моторизовани туристи приликом боравка у Жабљаку одлазе на језеро и ту перу аутомобиле. Ову појаву треба што пре спречити. Интересантно за туристе и спортске риболовце, Вражје језеро се може развити као добро посећен туристички пункт на Дурмитору.