ЈЕЗЕРА СИЊАЈЕВИНЕ
Планина Сињавина (назива се и Сињајевина) налази се SE од Дурмитора. Дугачка је 35-40 km, а широка 10-15 km. Захвата простор између Језерске површи и долина Таре, Мораче, Тушиње и Буковице. Представља високу и пространу крашку површ просечне висине 1.600-1800 m. Посматрана у целини површ је благо нагнута ка N и NE. Са различитих страна, дубоко ка средишњем делу планине, увлаче се долине мањих и већих река. Долином Плашнице од главне планинске масе одвојен је део карактеристичан по високим кречњачким гребенима, међу којима се истичу Јабланов врх (2.203 m) и Градиште (2.214 m).
По З. Бешићу (40, 194), Сињавина је изграђена од тријаских и јурских кречњака чија дебљина износи 1.000 m. По низу особина кречњаци Сињавине слични су кречњацима Дурмитора, јер су њихов наставак према SE. Источни део Сињавине је разноврсније геолошке грађе. На више места јављају се верфенски пешчари, еруптивне стене и њихови туфови, рожнаци и кречњаци. Овакав геолошки састав карактеристичан је за околину Забојског језера.
Поред високих кречњачких гребена, у морфологији Сињавине запажају се остаци старе заравни. Преглацијална карстификација, плеистоцени ледници и холоцени ерозивни процеси, разорили су некадашњу површ и створили бројне површинске облике крашког и глацијалног рељефа. Посебну карактеристику крашког рељефа Сињавине чине бројне увале, на чијим су странама и дну развијене вртаче. Увале су готово равномерно распоређене по целој планини и сличне су по изгледу и димензијама. Крашки рељеф Сињавине био је погодан за образовање ледника. З. Бешић сматра да су „... на простору Сињавине несумњиво биле нагомилане велике количине снежаничких и ледених маса, које су испуњавале простране увале и друге неравнине, али су оне највећим делом мировале. Рељеф планине није био подесан за њихово кретање у ниже терене, па је ледена маса имала малу активност у смислу ерозије. Ледене масе су се ту на месту отапале. Оне су оставиле на Сињавини само незнатне седименте у облику мањих бедема. Врло ретко су дна увала и вртача покривена глацијалним седиментима, на пример онако као по суседној заравни Дробњачкик језера“ (40, 202).
У највеће леднике Сињавине убрајају се забојски и зминички. Забојски се формирао у цирку који је отворен према долини Таре. У том правцу кретала се ледничка маса. Зминички се формирао у већем броју мањих циркова на Кучајевици и Корману. Кретао се на NE ка Језерској површи. Ови ледници условили су постанак два језера - Забојског и Зминичког. Остали ледници Сињавине (Плашница, Срњак, Округљак, Понор, Кнеждо и други) оставили су разноврсне облике рељефа, али се после отапања у њиховим цирковима нису образовала језера.
На Сињавини, с обзиром на њено велико пространство и интензивну плеистоцену глацијацију, има мало језера. То се може објаснити великом скрашћеношћу терена. После отапања ледника није дошло до ујезеравања воде у већем броју циркова, јер су постојали понори, издухе и пукотине. Моренског материјала није било, те понори нису зачепљени. По отапању ледника, циркови су претворени у безводне терене. У већини од њих нема ни извора, периодских локви и токова, што Сињавину чини безводном. Због велике надморске висине и одмаклог процеса карстификације, циркови припадају сувој крашкој зони у којој се ни мало воде не задржава на површини. Сигурно је да је у време отапања ледника на Сињавини било више хидрографских објеката. Међутим, хладна сочница је веома агресивна. Као таква интензивно је растварала кречњак и проширивала пукотине и поноре. Дна и нижи делови неких циркона, сада безводних увала, остављају утисак басена ишчезлих језера. Интензитет карстификације и ишчезавање језера и других хидрографоких објеката повећан је дубоко усеченим долинама Таре, Бистрице, Равњака, Плашнице, Штитарнице и других река, ка којима се дренирају падавине излучене на највиши део планине.
Климатски и хидролошки Сињавина је недовољно проучена. Анализом постојећих климатских података, установили смо да је клима Сињавине слична клими Дурмитора. То значи да је просечна годишња висина падавина око 2.000 mm. Максимум падавина је у новембру, а минимум у јулу. Учешће снега у годишњој количини падавина је велико. Снег се на Сињавини излучује од средине новембра до средине марта. У највишим деловима планине, просечна висина снежног покривача је 1,5 m, а у подножју 60 cm. У вртачама и увалама највишег дела Сињавине током зиме акумулира се велика количина снега који се отапа у пролеће и са кишама, које се тада излучују, изазива високе водостаје на језерима и рекама и повећану издашност извора и врела која се јављају у планинском подножју. Пошто се углавном креће подземно, снежница и вода пролећних киша је хладна, те утиче на термички режим река, језера, извора и врела.
Температуре ваздуха на Сињавини највише су у јулу. Крећу се од 15°С у подножју до 8°С у највишим деловима планине. Најнижу месечну температуру ваздуха има јануар. У подножју планине температура је тада -4°С, а у највишем делу -8°С. Негативне температуре ваздуха трају 120 до 140 дана годишње. За разлику од тога, број жарких дана (температура ваздуха изнад 25°С) је незнатан. У највишим деловима Сињавине овако високе температуре се не јављају. Ниске температуре ваздуха погодују излучивању већих количина падавина и смањеном испаравању. То се позитивно одражава на водни биланс, односно, богатство воде извора, врела, река и језера.
Хидрографски објекти Сињавине и њеног подножја су поменуте реке, већи број извора и врела у њиховим долинама и два језера - Забојско и Зминичко. Основни разлог недовољне проучености хидрографских објеката је њихова тешка приступачност и недостатак података систематских осматрања основних хидролошких показатеља. Изградња асфалтног пута од Мојковца до Ђурђевића Таре, источном подгорином Сињавине, учиниће ову планину приступачнијом. Сигурни смо да ће она привући пажњу већег броја истраживача. Наш прилог проучавању Сињавине, и планинског дела Црне Горе уопште су теренска испитивања Забојског и Зминичког језера.